Vladimir Ilić: PANTOPTIKA

Vladimir Ilic ,,Zateceno manje''Izložba „Pantoptika“ vizuelnog umetnika Vladimira Ilića otvorena je u utorak, 17. maja 2016. godine u 19 časova u Centralnoj galeriji Šok zadruge. Izložbu je otvorila filozofkinja Silvija Dražić.


„Sve čega se sećamo dogodilo se i ponavlja se unazad, dok je prava repeticija sećanje unapred. Otuda repeticija čini ljude srećnim, dok ih sećanje čini nesrećnim.“

Dragica Vuković „Korekcija perspektive“, rukopis, 1987.

Poslednja serija radova (repeticija) Vladimira Ilića predstavlja niz crteža koji prikazuju/prikrivaju strukturu procesa razmišljanja, ali unazad. Stoga tekstove na ovoj izložbi treba čitati unatraške. Na taj način posmatrač mora aktivno da sučestvuje i razotkriva proces proizvodnje, da prati oskudne tragove i možda pronađe dosetku, igru, ili samo red reči koji je pokrenuo ovaj proces.  Možda, a možda i ne. Ono što je vidljivo je ogoljen, sirov trag mehaničkog produžetka ruke koji kopira original, mehanizam pantografa koji je autor koristio prilikom crtanja. U ovom slučaju Vladimir kopira sam sebe, malo otkriva a puno prećutkuje. Da li se zapravo radi o formulisanju novog umetničkog stava, neizrečenog ali nagoveštenog manifesta?

Slobodan Stošić, urednik programa Šok galerije


Pantoptike: paralelni život Vladimira IlićaVladimir Ilić ,,Sve mi veliko''
Govor Silvije Dražić na otvaranju izložbe

Vladimira Ilića ponajviše poznajemo kao vajara. Ono što je uvek bilo specifično ili jedinstveno na njegovim skulpturama jeste pokret. I to najčešće jedan neočekivani, iznenađujući, nekad sasvim mali pokret. Ovaj pokret čine mogućim, proizvode ga često same prirodne sile, poput gravitacije a ponekad nekakav, sasvim jednostavan, primitavni mehanizam koji mahom ostaje prikriven. I tek u intereakciji sa posmatračem, bilo dodirom, guranjem, udaranjem…, taj mehanizam stupa u dejstvo i iznenadi nas, nasmeje, razgali. Jer svaki taj pokret nosi u sebi nekakvu dosetku, igru, geg.
Izložba „Pantoptike“, međutim, izlaže crteže. To su sasvim jednostavni crteži a prati ih rečenica ili niz reči koji je napisan naopačke i stoga ne baš čitljiv na prvi pogled. Tekst nije komentar crteža, niti je crtež ilustracija teksta. Ali oni izvrsno sarađuju. Zapravo, uhvaćen je trenutak njihovog sklada. Uhvaćena je njihova priljubljenost, ozarenost tog časa. U svom čuvenom eseju o fotografiji Rolan Bart govori o punktumu kao trećem značenju koje mimo komunukacijskog i simboličkog postoji na fotografiji ili nekom drugom vizuelnom materijalu. To treće značenje je neuhvatljivo, nepronicljivo Ono izmiče tumačenju, izmiče značenju. Ali s druge strane, ono samo kreće sa scene i pogađa nas, ono proizvodi zadovoljstvo u tekstu. To je ono što nas ovde razgaljuje. To takođe anulira potrebu za hernenutikom, potragom za značenjem; čini ih izlišnim.
Ali ovi crteži imaju svoju predistoriju. Moglo bi se reći da je ono što je izloženo samo vrh ledenog brega, kada ono što je ostalo ispod njega ne bi bilo sve drugo samo ne zaleđeno. Možda je primerenije pitati šta je ostalo nevidljivo, šta je na neki način prećutano i konačno zašto je prećutano. Instalacija koja prati izložbu razotkriva te zakulisne radnje, dopušta da se vidi nevidljivo.
S jedne strane ono se možemo ispratitii na nivou teksta. Na crtežima vidimo rečenicu ili fragment rečenice koji su se iskristalisali u jednom procesu jezičkog razigravanje Ono takoreći skakuće, spaja i razdvaja reči kroz niz hirovitih asocijacija i zvučnih sličnosti, pa na kraju dobijemo recimo: milion misli on bilion, ili uvlači u igru ustaljene jezičke obrasce, obesmišljava ih u njihovom uobičajenom značenju i dekomponuje na sasvim neočekivane načine kao na primer zatečeno manje ili lula želja. Dosetka, geg premešteni su u tekst: upisani su u njegovi genezu i vidljivi su u konačnom ishodu.
Sedamdesetih godina prošlog veka u Novom Sadu delovali su jezički pesnici, tzv. tekstualisti koji su  smatrali su da je pisac radnik na tekstu, da manipuliše otpacima jezičkih tokova. Možda se i ovo razigravanje jezika može posmatrati kao refleks ovih jezičkih praksi. Jer jezičke igre koje Vlada Ilić sprovodi nikako nisu slučajne, ni nasumične. One se obustavljaju tek kad nađu zadovoljavajući rezultat. A onda, kako bi to rekao Henri Džejms, sledi još jedan okretaj zavrtnja. Tekst je u većini slučajeva napisan naopako time je sprovedeno još jedno otežavanje pristupa, još jedno prikrivanje.
Sve se to može potvrditi i na nivou crteža. On je napravljen pantografom i predstavlja uvećanje, kopiju mnogo manjeg originala koji je ostao sačuvan u dnevniku, beležnici ovih lingvističko vizuelnih istraživanja. Crtež je dakle isporedovan, na neki način otuđen, depersonalizovan umetanjem ovog alata kojem je prepuštena njegova poslednja izvedba. Autor se povlači iza njega. Znak tog otuđena ostao je u naslovu: pantoptika.
Dakle na delu je višestruko prikrivanje. Ono što za nas ostaje vidljivo zapravo je samo trag. Žan Lik Nansi bi rekao da ostaje ono što je najotpornije. Celokupna geneza ostaje prećutana i nevidljiva. Ostaje sačuvana u intimnosti. Kada zalazimo iza ovog traga, mi smo zapravo nepozvani gosti.
S druge strane, tim postaje jasnije da se ova izložba može razumeti i kao jedan gest. Ako umetnik uvek izlaže sebe, onda se ovde radi i o povlačenje granice između privatnog i javnog, između intimnog gde je sama umetnost na delu i tragova koji će biti ustupljeni posmatraču ili publici.
Zato sam sklona da pomislim da se ovde radi i o formulisanju neke vrste umetničkog, ako ne i životnog manifesta.


Vladimir Ilić je rođen 1981. godine u Novom Sadu. Diplomirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na odseku za vajarstvo kod prof. Ljubomira Denkovića. Podrška je projektu „Šok zadruga“ (ex „Art klinika“) Multimedijalnog centra „Led art“ od 2004. Član je SULUV-a. Završio je Master akademske studije na studijskom programu vajarstvo kod prof. Gordane Kaljalović-Odanović 2011. godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. „Pantoptika“ je njegova četvrta samostalna izložba. Živi u Novom Sadu.


Izložbu „Pantoptika“ u Centralnoj Šok galeriji možete pogledati do 22. maja 2016. godine.

Save

Advertisements