Izložbe fotografija Srđana Veljovića od 21. maja do 5. juna 2014. godine.
u ŠOK IZLOG-u
Koliko visoko je bezbedno?
Fotografije/Stokholm— Sindiberi/putopis
Sindiberi je rezidencijalno predgrađe Stokholma. Njegovi stanovnici su pripadnici srednje klase — žive mirne i sređene živote. Stvaranje uslova za takve živote zahteva puno odricanja i napornog rada. Rad je zaista naporan i odricanja odista velika, tako da ne ostaje previše prostora za život.
Ali, takav je život.
Život je težak i pokatkada je neophodno bekstvo, nekuda odleteti.
No, koliko visoko je bezbedno?
Srđan Veljović
Portret grada, optimalnog za boravljenje, ali sasvim idealnog za napuštanje
On se napušta bez ekonomske ili političke prisile, bez ikakvog nesporazuma, temeljenog nezadovoljstva, pa čak i bez nostalgije – to je, naprosto, grad koji deluje kao da će i onako uvek biti tu, samodovoljan i u svojoj vrsti potpuno savršen, funkcionišući tako čak i bez žitelja, kao puki prizor. U njemu se, stoga, boravi upravo na način na koji se obitava u polju fantazije, poput lika upisanog u neki relativno standardni, ali ipak izuzetno strogo konstruisani prizor koji ostavlja taj neizbežni utisak scenografije za neki događaj koji nikako da usledi. Ova foto instalacija beleži jedan svakodnevni akt rekreacije koji u nekoj vrsti kontrapunkta spram nepomičnosti potpuno ispražnjenog ambijenta grada sebe uspostavlja u čin obećanja. To je, naime, čin koji, poigravajući se implikacijama koje, na simboličkom planu, sobom nosi neki niz stalno ponavljanih odvajanja od tla, i uzmicanja od harmonizovane stabilnosti okoliša, daje nadu da je neka promena moguća, to jest da je neko kretanje, bilo unutar tog zamrznutog vizuelnog sklopa ili ka izlasku iz njega, moguće.
Stevan Vuković
Srđan Veljović, fotograf i kulturni radnik. Rođen 1968. godine. Završio Elektrotehnički fakultet. Član ULUS. Bavi se problemom identiteta i njegovog uspostavljanja kao polja konstituisanog izvana istražujući mesta prestupa granica koje ga definišu.
Realizovao projekte: Arhitektura i fašizam, Lep život kao eksces, Nebo, Granice roda, Ekonomija moći heteroseksualne veze, Koliko visoko je bezbedno, Nož žica, Umeće tranzicije, Transponovanje – Džoni Racković, Mnoštva, Tehno – pozicije potkulture, Moguća mesta solidarnosti, Muzeji i još po neko mesto sećanja, Fotografije, potreti, Bioskopi u kulturi sećanja, Industrija, 20-25-29.
Izlagao više puta grupno i samostalno u Srbiji, Makedoniji, Hrvatskoj, Bosni, Sloveniji, Rumuniji, Albaniji, Austriji, Nemačkoj.
u CENTRALNOJ GALERIJI ŠOK ZADRUGE
Lep život kao eksces
„PORODIČNA ŠETNJA“
Nepobitna je činjenica da se srpsko savremeno društvo i dalje temelji na konceptu tzv. nuklearne porodice[1]. Iako karakteristična za moderno doba, ova formacija simbolički predstavlja skup tradicionalnih, religioznih i (neki bi rekli retrogradnih) političkih značenja. Potaknut preispitivanjem ili relativizovanjem takve društvene postavke fotograf Srđan Veljović ostvaruje projekat Lep život kao eksces. Reč je o ekstenziji višegodišnjeg projekta otelovljenog u ličnoj i intimnoj fotografskoj dokumentaciji jedne elementarne (autorove) porodice. Zapravo, Veljović na izvestan način ostvaruje reenactment izložbe istoimenog naslova iz 2005. godine, ali to čini skeptično i sa distancom te istraživanje zadate teme odvodi u drugom pravcu redefinisanjem izlaganih fotografija i uvođenjem novog elementa – video zabeleške. Problematizujući istovremeno fotografski mediji (tradicionalno lepu fotografiju) i osnovni stub svakog društva – (heteronormativnu) porodicu, umetnik konstatuje monotonost i repetitivnost nametnutih društvenih konstrukata ironično izvodeći tezu lepog života kao ekscesa.
Naizgled, umetnik izlaže samo tipične scene iz porodičnog života. Bilo da su objedinjene u foto album ili su okačene na zid, one poseduju nepovratno sećanje na harmonične trenutke mladog bračnog para sa decom. Imamo posla sa prototipom idelane porodice, te možemo reći da fotografije referišu na čuvenu Tolstojevu tezu o srećnim porodicama koje sve liče jedna na drugu a svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način. Pitanje koje Srđan Veljović postavlja je sledeće – da li srećna porodica postoji van konteksta koji je definiše?
Zanimljivo je da nijedan kadar nije zabeležen u ambijentu nekakvog porodičnog habitusa. Veljović nam ne nudi slike toplog doma, već su svi prizori idiličnog porodičnog života nastali na putovanju. Takođe, primetno je da autor nikada ne prikazuje sebe. Evidentno je da je on taj koji beleži svaku situaciju na putu, pa njegov partrijarhalni autoritet onoga koji drži sve „rukovodeće funkcije“ ostaje nedodirljiv, što je u potpunosti u skladu sa tradicionalnom pozicijom umetnika kao onog koji prikazuje, a nikada nije prikazan. Dakle otac, preuzimajući arbitrarnu funkciju, definiše predstavu svoje porodice te su glavni likovi na fotografijama majka i deca. Otuđeni od prozaičnosti svakodnevice, bilo da borave u urbanom mizanscenu ili prelaze u prirodini zeleni svet, porodica je ostvarila idilu koju, čini se, ništa ne može da naruši. Jedini prikaz koji nije nastao na putešestviju a ujedno je jedini element koji odudara od statičnosti fotografija jeste video zabeleška vožnje rolera jednog od potomka. Neprestano ponavljanje ovog snimka u loop-u jeste ekstenzija porodice u pokretu i privida konstantnog putovanja kome kao da nema kraja.
Međutim, pri analizi Veljovićevog projekta nužno je uzeti u obzir još neke činjenice. Naime, porodica je neminovno pozicionirana u odnosu na heteronormativnost pod kojom se podrazumeva da je heteroseksualnost društvena norma odnosno da je jedina ispravna seksualnost. Tome u prilog ide nacionalistički diskurs fundamentalno zasnovan na tradicionalnim vrednostima patrijarhalno pozicionirane porodice te su učestala lamentiranja konzervativnih političkih snaga koje stalno opominju kako je porodica ugrožena. S druge strane, svakodnevni život tvrdnju o ugroženosti porodice dodatno problematizuje i naglašava. Istovremeno, porodice koje u bilo kom segmentu odstupaju od tradicionalnog normativa, permanentno su diskriminisane.
Prema tome, precizno artikulišući vlastita filozofska razmišljanja, umetnik promišlja formiranje sopstvenog identiteta u odnosu na društvene uloge i zadatake koje nužno mora da ispuni. Način na koji Srđan Veljović izmešta i portretiše svoju porodicu, skicira njihove međusobne odnose, centrira njihove poglede, sugeriše umetnikovu strategiju odstupanja i nepristajanja na unapred zadate koncepte rodteljstva, porodičnih odnosa, zajedništva, te se za njegove fotografije može reći da poseduju izvestan queer potencijal. Celokupna postavka, zapravo, predstavlja spektakl spokoja koji može biti bilo čiji i upravo na tom tragu treba tražiti uzroke umetnikove subverzivnosti.
Vladimir Bjeličić
[1] Po definiciji u pitanju je porodična jedinica koja se sastoji od dve generacije – roditelji (žena i muž) i deca.
Šok zadruga 