DEJAN JANKOV: U RITMU

jugopanU petak, 24. novembra 2017. godine u Centralnoj galeriji Šok zadruge otvorena je izložba skulptura Dejana Jankova pod nazivom „U ritmu“.

Vođenje kroz izložbu, sa filozofkinjom Silviom Dražić i umetnikom Dejanom Jankovim održano je 1. decembra, nakon čega je izložba zatvorena.


Izložba U ritmu, Dejana Jankova, vajara i dugogodišnjeg člana i saučesnika programa i akcija Art klinike/Šok zadruge, primer je jednog starog, verujem (barem kod nas) posustalog običaja saradnje između umetnosti i onih koji sebi mogu da priušte i prisvoje njene proizvode. Radi se o praksi naručivanja umetničkih dela koja je vekovima unazad, odvijajući se, manje-više, na zadovoljstvo obe uključene strane i stvarajaći prostor za uspostavljanje prisnijih veza između umetnika i njegove prve publike, obezbeđivala i olakšavala opstanak umetnika.
U svakom slučaju, čini se da se našem svetu potrošačkog izobilja, izobilja gotovih i mahom kratkotrajnih stvari (tržište nudi sve), naručivanje po meri i želji kao uvažavanje veštine (tehne) onoga koji nešto stvara, umetnika ili zanatlije, postala, uopšte uzev, jedna pomalo zastarela praksa (izuzev naravno za one za koje se sve radi po meri).
U našem slučaju, porodica Zrnić, Branislav i Svetislav, vlasnici preduzeća Jugopan d.o.o., koje se bavi prikupljanjem i reciklažom metalnog otpada, naručioci su koji su omogućili nastanak ovde izloženih umetničkih dela i konačno, koji su omogućili ovu izložbu. Ono što celu stvar čini posebnom jeste što je njihova „porudžbina“ svoje polazište našla u samoj njihovoj delatnosti: u otpadu koji postaje resurs za izradu naručene skulpture. Ako odluku za bavljenje reciklažom, osim kao poslovno unosni potez, razumemo i kao ekološki i društveno odgovorno ponašanje onda ovaj iskorak ka umetnosti ili ka umetnicima takođe može biti dobrodošla posledica upravo tog osećaja društvene odgovornosti.
Dejan Jankov već u svojim prethodnim radovima (izložba Ljudski smer ili lirika odbačenog) koristio je nađene objekte i materijale kao elemente svojih skulptura. Stoga je, čini se bio prava osoba/autor za izradu skulpture koja treba takoreći da nikne iz otpada i da ga i nadalje sadrži. Pri tom je izazov ovde bio mnogi veći jer se ono nađeno rasprostrlo kao čitavo nalazište. Nalazište odbačenih, potrošenih, uništenih, oštećenih i pokvarenih stvari. Stvari koje su ispražnjene od značenja ili ga tek u naznakama čuvaju. Stvari koje nikome više nisu potrebne, koje su negovoreće, nikome se ne obraćaju osim umetniku koji razaznaje njihov budući potencijal, izdvaja ga i artikuliše. Dejan Jankov izveo je tu artikulaciju sa velikom maštovitošću i umećem. Istovremeno, on ju je i ustrojio kooptirajući i funkcionalizujući već postojeće upise kulture.
lunja_1bJer u izradi ovih skulptura na delu je proces preoznačavanja – punjenje novim značenjem. Ono ipak ne briše onaj prethodni život, nego ga (ako još postoji) apropriše u tom preoznačavanju. Skulptura čuva istoriju i tragove svoje geneze. Čuva referencu na svoje poreklo. Manometri, kotlovi, kotrljajući ležajevi postali su konstitutivni delovi novog oblika ali su i dalje prepoznatljivi u svojoj prvobitnoj funkciji. Čini se da autor svojim naslovom U ritmu fokusira upravo dinamiku, procesualnost preoznačavanja, gde sve jedno od drugog nastaje, hrani se njime, koja na neki način referira i na procesualnost same prirode. Istovremeno proizvodi se i novo značenje (otpadnuto od otpada). U ovom slučaju to su figuracije: korpulentne sove, izgledom negde uzmeđu srednjovekovnih ratnika oklopnika i naivnih futurističkih filmskih robota druge polovine 20. veka. To novo značenje u ovoj ekonomiji označavanja pojavljuje se najpre kao dodata vrednost: onaj sastojak umetnosti koji ove skulpture čini umetničkim delom (recycling kao upcycling). S druge strane, ono takođe proizvodi i jedan višak vrednosti, koji ne pripada ili otpada od ove ekonomije, a pripada ili dopada uživanju i osećanju ispunjenosti koje je su izrada i postojanje ovih objekata izazvali ne samo kod umetnika nego i kod naručioca.
Na kraju, možda treba reći nešto i o samoj figuraciji: o sovi. Znamo da je odabrana zbog veze sa porodičnim tradicijom ili nadimkom porodice Zrnić. I to bi moglo biti dovoljno. Ali ipak, imajući u vidu simbolička značenja koja se vezuju za ovu pticu, moglo bi se i malo dalje spekulisati. Ako se setimo da je sova kod nekih naroda bila ptica posvećena kovačima onda ta veza između sove, metala pa i Dejanovog novostečenog metalozavarivačkog umeća ne bi više izgledala slučajna. S druge strane, sovu je kao Atininu ili Minervinu družbenicu najviše proslavio Hegel svojom čuvenom rečenicom da „Minervina sova izleće tek u suton“, dakle kad su se stvari već dogodile. I kad bi sad stavili jedno pored drugog suton, njegovo sivilo, hrpe nagomilanog otpada, sovu kako se iz njega izdiže, svakakve apokaliptične reference mogle bi da nam padnu na pamet.

Silvia Dražić

Advertisements