IZVOL’TE U SALONU
20. jun – 8. jul
otvaranje u utorak 20. juna u 18.00 časova
Centralna galerija Šok ZaDruge
Što više izložbi, to više afirmacije od institucija i publike, te samim tim i više opcija za dalji razvoj umetničke karijere sa krajnjim ciljem da se od umetnosti živi, zar ne? Hiperprodukcija i toksični obrasci na savremenoj umetničkoj sceni u mnogome diktiraju atmosferu pod kojom se umetnici obrazuju, formiraju i u budućnosti stvaraju. Oskudni uslovi za rad u umetničkom svetu dovode do eksploatacije, samoeksploatacije i prekarzacije. Umetnci i kulturni radnici idu uz marginu egzistencije, a ista pitanja se ponavljaju : Šta je umetnost? Koja je uloga umetnika? Šta su teme koje umetnik treba da obrađuje ? Da li smisao uopšte postoji? Takva sitacija dovodi do gubljenja u besmislu radi besciljne potrage za kvalitetnim konceptima u moru repetativnih narativa dok podrške institucija nema ni na vidiku.
Mogućnost realizacije izložbe, pa i sam početak razvoja ideje započinju sa svešću o ograničenjima galerijskih prostora u kojima bi se projekat potencijalno mogao desiti. Ukoliko je zamisao “previše ambiciozna”, što na prostoru Balkana uglavnom znači da je umetnik zamislio produkciju novih radova ili njihov transport, naknadu za izlaganje i honorar za kustosa i tekst, ili nabavku nekakve nove opreme koju izlagački prostor ne poseduje, taj projekat neretko ostaje sa strane i čeka da umetnik sam skupi novac za njegovu realizaciju ili da mu se posreći sa sponzorima, institucijama ili dobitku na lutriji.
Lena Jovanović kroz svoju prvu samostalnu izložbu propituje stanje lične i univerzalne nespremnosti (na akciju, reakciju, komunikaciju, uspeh, neuspeh ili samo jednostavnu međuljudsku interakciju), neadekvatnost uslova za rad i značenje čuvene izreke “daj šta daš” prenesene u kontekst pripremanja izložbe. Umetnica odlučuje da konkursu pristupi iz drugačijeg rakursa i hrabro manipuliše izložbenim formatom, ali i formom sopstvenih radova. Na taj način Jovanovićeva transformiše tehnički opremu galerije u izložbene eksponate, ali ih ne lišava u potpunosti njihove funkcije već im podaruje ektenziju kako bi zadobili novu skulptoralnu i estetsku, ali izadržali utilitarnu komponentu.
Fenomen hiperprodukcije i konstantnih postavki navode na opštu mehanizaciju umetničkog stvaralaštva što dovodi do obesmišljavanja sadržaja i nerazumljivosti narativa koji treba da zauzme podijum za vreme trajanja izložbe. Kada u jednoj večeri imamo dva ili više otvaranja izložbi u krugu od 500m u istom gradu šta je to što zapravo uspemo da vidimo? Postavljajući jednu izložbu u glavi već imamo demontiranje iste, pa zatim postavljanje sledeće i tako u krug. Može li proces da postane produkt? Kada (ako ikada) prihvatimo večno vraćanje istog bićemo u mogućnosti da prihvatimo istinsku besmisao svih procesa i svih produkta, što ne znači da naše akcije treba da budu prekinute, naprotiv, besmislene radnje plodno su tlo za postavljenje pitanja, problematizovanje i promišljanje stanja u kojem se nalazimo.
Konstruisani ambijent obuhvata posmatraca u prostoru i tera ga da već viđene predmete posmatra kroz drugačiju prizmu. Statična projekcija smetnji (sivo beli šum) je izvor osvetljenja, a levo i desno u prostoru nalaze se stubovi na koje umetnica montira “reljefe” tj kreira sopstvenu multikanalnu miksetu. Kroz dijalog koji umetnik otpočinje svakim svojim delom stvara se forma koja omogućava posetiocima da kreiraju željeni svet i mišljenje o njemu. Lena Jovanović stavlja u fokus nedostatke i probleme sa kojima se susreću svi umetnici i radnici u kulturi, tako što kroz znakove, gestove i objekte dekonstruiše samu ideju izložbe i sopstvene skulptoralne prakse. Takođe, ideja manjka sredstava i neulaganja u kulturu prepliće se sa narativom hipereksponiranosti tehnologiji i konstantnim protokom informacija. Posmatrač je izložen tehnologiji, ali ovog puta na najmanje invazivan način. Svi tehnološki elementi jedne galerije su tu, ali ne plasiraju nikakav sadržaj i to omogućava izvesno umirenje i mentalni intermeco jer ne zahteva konzumiranje sadržaja. Nalazimo se u atmosferi u kojoj smo slobodni da se posvetimo svojim mislima, ili razgovoru sa drugima bez opterećenja da ćemo nešto propustiti ako nam pažnja nije maksimalno aktivirana.
Umetnica se takođe dotačinje teme vremena. Vreme kao trajan i neprekidan proces koji se odvija u nepovratnom smeru od prošlosti ka budućnosti možemo iskusiti jedino kroz sadašnjost. Bilo da ga posmatramo filozofski kao konačan ili beskonačan koncept čini se da nam uvek treba još malo vremena. Jovanovićeva uspeva da reprezentuje nedostatak vremena, ali i sredstava i mogućnosti kroz proces rada na izložbi i njenu postavku koja ostaje prostorno i vremenski nezahtevna. Umetnica naglašava da se toku trajanja izložbe nudi slatko od ništa i prostor za relaksaciju i kontempliranje o ograničenjima na umetničkoj sceni Srbije ali i o ličnim i kolektivnim društvenim, političkim i ekonomskim relacijama.
Lena Jovanović ovim projektom uspeva da od ničega napravi sve ili da promeni definiciju ničega i tačku gledišta usmeri na snalaženje, na koje smo prinuđeni kao radnici u kulturnom sektoru, i kreativno i kritičko razmišljnje pre nego na sam krajnji produkt.
Bojana Jovanović
Jovanović Lena (Zaječar, 1986). 2022. Diplomirala na vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, OAS, u klasi redovnog profesora Zdravka Joksimovića. Trenutno na master studijama na istom fakultetu. Član ULUS-a od 2023. Godine. Dobitnica nagrade za skulpturu na 36. Oktobarskom likovnom salonu u Kovinu, 2022. Godine, kao i FLU nagradu za skulpturu u materijalu iste godine.
Do sada je izlagala na više grupnih izložbi: Masterpieces (2023), Beograd, ULUS Novi članovi (2023), Beograd, Niški Salon 12/2, Niš (2022), Oktobarski likovni salon, Kovin (2022), Bijenale minijature, Gornji Milanovac (2022), Vajari galerija Kornjača, Beograd (2022), Izložba radova nagrađenih studenata FLU, galerija FLU, Beograd (2022), Izložba radova nastalih na simpozijumu Lastva, Trebinje (2022), Black Box, Mikser festival, Beograd (2015) Intervencije – Rolling art Machines, kuća Đure Jakšića, Beograd (2011), kao i na revijalnim izložbama u sklopu likovnih kolonija Tršić (2011,2010) , Terratorija (BELEF festival),Beograd (2008-2011), Vajarska kolonija Sečanj(2011), Eko kolonija, Široki breg 2012)…
Živi i radi u Beogradu.
Projekat je podržan od strane Gradske uprave za Kulturu Novog Sada i Ministarstva kulture Republike Srbije.
Dizajn plakata: Stefan Ilić
Šok zadruga 