Perspektivni
Fokusirani na “tabloidizaciju stvarnosti” kao da smo zaboravili da je ta potreba nekad i autouzrokovana iz nekakve potrebe da se oslušne dehumanizovana stvarnost na način koji lakše klizi. Nesumljivo da savremena umetnost funkcioniše u sistemima pa je uopšteno govoreći pojavljivanje onih koji su još uvek van, ali ipak jednom nogom unutra; akademija, izložbene propozicije, estetska pripadnost, uvek uzbidljivo i dragocene. Kada se opet ima u vidu da je određenim kriterijumom izabran reprezantativan uzorak iz jedne generacije onda to bar za letentne konformiste ugodna prilika. No, umetnici koji se kao “perspektivni” predstave javnosti dospevaju u kodirani krug koji se pamti i prati. Oni obično neslede trendove i dominantne strategije već se prepuštaju sopstvenim čulima što obično rezultira svežinom, inovativnošću i orginalnošću. Nevolja naravno, nastaje kad se u kosmičkoj mediskoj rupi i potpuno nekritički takva izložba pretvori u ničim izazvan block-buster. Dosadašnja sudbina i način odabira umetnika za “perspektivne” ukazuju da takav nastup ima smisla i rezultata i da je većina umetnika kasnije imala uspeha u definisanju sopstvenog izraza a samim tim i okoline. Nova umetnost se ne može stvarati na marginama duha, izabranim “perspektivnim” a i svim ostalim bar su sad dostupne i teorije, koncepti tako da ih neobeshrabe tabloidne face sa relativnim kriterjumom!
Šok zadruga 