Večernji akt

Večernji akt u Art kliniciVečernji akt je praksa crtanja nagog ljudskog tela, u popodnevnim ili večernjim satima, pod veštačkim osvetljenjem. Večernji akt je neformalna radionica crtanja, namenjena mladim umetnicima i ljubiteljima umetnosti. Na Dan proleća, 21. marta 2002, kada je organizovan prvi javni čas crtanja, Novi Sad je dobio umetničku praksu koju neguju mnogi svetski gradovi. Pored uobičajenih časova crtanja, program uključuje povremene izložbe radova polaznika, predavanja iz različitih oblasti umetničke prakse i gostovanja umetnika i umetničkih grupa.


Šta je još Večernji akt?

Večernji akt je metodska jedinica crtanja i slikanja, ponajpre i prvobitno samo crtanja. Za razliku od studije akta, čija je prvenstvena svrha sinhronizacija motornih i senzornih nerava, odnosno verno predstavljanje viđenog nekim od osnovnih crtačkih sredstava (ugljen npr.), večernji akt je „korak dalje“, odmicanje od tačnosti kroz slobodnije tretiranje forme i izražajnih mogućnosti medijuma kojim se student – umetnik služi (pero, olovka, četka itd.). Ako studija akta ima cilj da disciplinuje motoriku i izoštrava opažanje, kako bi umetnik jednog dana bio kadar da, i ne radeći po modelu, tačno reprodukuje svoje zamisli, onda je večerji akt put senzibilizacije umetnika, put otkrivanja vlastitih kreativnih mogućnosti, kao i izražajnih mogućnosti materijala.

Nazvan po tome što se odvijao u popodnevnim ili večernjim satima, pod veštačkim svetlom, posle crtanja studije po dnevnoj svetlosti, večernji akt podrazumeva crtanje po modelu i na manjim formatima papira. Pristup korekturi radova unekoliko je, prirodno, drugačiji u odnosu na studiju akta. Težište je, pre svega, na plastičkim fenomenima (linija, forma, površina, boja, valer…), te na njihovom uodnošavanju, koje bi se moralo vrednovati s osloncem na opšte principe teorije forme, ali i s posebnim osećajem za osobenosti u radu svakog polaznika ponaosob kao jedinstvene stvaralačke ličnosti, kojoj bi nastavnik, delikatnim usmeravanjem, trebalo da pomogne da se kao takva i ostvari. U ovoj dimenziji korekture, teoretičari nastave i umetnosti naročito su skloni favorizovanju „majeutičke metode“, u kojoj nastavnika vide kao „babicu“ koja tek pomaže skrivenom potencijalu, još skrivenog umetnika, da što lakše i brže ugleda veštačko svetlo večernjeg akta. To, međutim, nosi i izvestan rizik, budući da počiva na pretpostavci urođene, jedne i jedine „autentične“ umetničke ličnosti, što često vodi ishitrenim i odviše rigidnim procenama.

Umetnik se više stvara nego što se prepoznaje, a primeri zapanjujuće raznovrsnosti i „mnoštva ličnosti“ u jednom stvaraocu naročito obavezuju na opreznost i visok stepen fleksibilnosti pred svim „lutanjima“ i rukavcima u koje bi budući umetnik mogao da zađe; ovo još i stoga što je eksperiment bitan metodički element večernjeg akta, ne manje nego i umetnosti uopšte. Valja reći još i to da je bivalo velikih umetnika koji nisu prošli kroz program studije, studije u svakom smislu pa i akta, ali da nije bilo nijednog koji nije prošao one opite u radu s modelom kojim se štedro odlikuje i usrdno ih nudi upravo nastava večernjeg akta.

Predrag Kočović

Save

Advertisements