Perspektive 12

Perspektive 12 u MSUV 21. decembra 2013. godine u 19h.

Luna Jovanović, Nora Mesaroš, Gojko Dutina, Simonida Jovanović, Jovana Reljić, Valentina Talijan, Miloš Čolić, Sonja Gajić, Valentina Vagner, Šejma Prodanović

Perspektive12 - dizajn plakata Dušan ZaklanŽiri projekta Perspektive 12 odabrao je 11 studenata na godišnjim izložbama AU u Novom Sadu i FLU u Beogradu, koji su u konkurenciji za nagrade.

Na godišnjoj studentskoj izložbi novosadske AU odabrani su Luna JovanovićNora MesarošGojko DutinaSimonida JovanovićJovana Reljić i Valentina Talijan, a na završnoj izložbi studenata FLU u Beogradu Miloš ČolićSonja GajićMarija JovanovićValentina Vagner i Šejma Prodanović.

Žiri su činili Sanja Kojić MladenovSvetlana SubašićVesna GrginčevićTadija JaničićMiroljub Mima MarjanovićSrđan TunićVuk Vučković i Nikola Džafo.

Prošle, 2012. godine, prvu nagradu dobio je Slobodan Stošić, student novosadske AU, koji je 2012. dobio i nagradu “Dimitrije Bašičević Mangelos”.

Projekat “Perspektive” pruža mogućnost profesionalnoj, ali i široj javnosti, jedinstveni uvid u ostvarenja mladih autora koji su na početku umetničke karijere. Započet kao glasanje Žirija laika, koji je birao najperspektivnije umetnike i umetnice aktuelne klase diplomaca u Novom Sadu u različitim kategorijama, projekat “Perspektive” proširen je 2009. i na beogradski FLU.

Vremenom je postao prepoznatljiva i jedna od najrelevantnijih inicijativa za podsticaj i podršku vidljivosti i boljem profesionalnom i društvenom pozicioniranju mladih likovnih autora.


NAJPERSPEKTIVNIJI PERSPEKTIVNI

Jovana ReljićNakon uvida u recentnu produkciju studenata završnih godina Akademije umetnosti u Novom Sadu i Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, selektovano je deset umetnika čiji radovi su predstavljeni na izložbi „Perspektive 12“. Žiri u sastavu Tadija Janjičić, Svetlana Šubašić, Vuk Veličković, Miroslav Karić, Mima Marjanović, Selman Trtovac, Aleksandar Rafailović i Nikola Džafo izabrao je troje autora koji su po njihovom mišljenju pokazali snažan potencijal za dalje razvijanje originalnog i naglašenog individulanog izraza.

Jovana Reljić je odlukom žirija proglašena za najperspektivniju umetnicu. U svojim radovima preciznije fotografijama u kojima polazi od intimnih narativa, Jovana doseže specifičnu zrelost u vizuelnom iskazu, ali i idejnoj razigranosti i slojevitosti koja joj otvara mogucnost za nastavak istraživanja kako na polju samog medija, tako i tema kojima se bavi.Nora Mesaroš

Nora Mesaroš se predstavila serijom kompoziciono i tematsko svedenih crteža, u čijim prizorima usamljenih, često depersonalizovanih figura i njihovih nemih, anesteziranih odnosa u gestovima stvaraju jedan osobeni štimung otuđenja i kliničke slike današnjeg društva.Gojko Dutina

Gojko Dutina je takođe izdvojen kao treći po redu finalista, autor čija umetnost više ima rezonancu u hegelijanskom smilsu, nego u čisto estetskom usmerenju – dakle njegovi radovi funkcionišu i kao umetnost, ali i kao deo većeg komunikacionog odnosa prema svetu i konkretnoj društvenoj sredini i njoj pripadajućem kulturnom sistemu.

SEEcult


Zahvaljujemo se portalu SEEcult.org na projektu Vođenje za Perspektive 12.


NORMALNA BUDUĆNOST
“Biti normalan u vreme adolescencije samo po sebi nije normalno.” Anna Freud

U dvanaestoj godini, ponovno se razbuktaju svakojaki strahovi i anksioznosti uz prateće smetnje ponašanja, što rezultira kompleksnom kliničkom slikom popularno zvanom adolescentna kriza. U tom prelazu, ispunjenom nesigurnošću i strahom, kad telo počinje da se menja, razvijaju se poverenje, samostalnost, potreba za odgovornošcu.

Poslednjih dvadeset godina, usled promene socijalnog konteksta, pojavljuje se, kao sindrom, produžena adolescencija, tendencija odlaganja sazrevanja koja na ovim prostorima dominira pre svega pod uticajima društvenopolitičkih okolnosti. Zaglavljeni u adolescenciji, živimo utemeljeni u jednoj normalnoj, manirističkoj slici, koja ima kičast ram.
Izašlo se iz podruma na ulice koje su i same u međuvremenu poprimile smrad, memljivost i
mrak što odlikuje jedan tipičan podrum, kuće koje se urušavaju, u selu koje hrani jedino otupelost. Nakon izvršene eutanazije jedne utopije, koja je bila više nego potrebna (ne utopija, već eutanazija), ostali su šokovi, deset godina “lečenja umetnošću” sakupljenih u kutije koje polako jede vlaga. Pisalo se o toj Klinici, pricalo, razni ljudi su se mimoilazili, održavao se prkos, mnogi su svašta rekli, na sahranu niko nije došao. Pošto se u Srbiji ne može dostojanstveno ni umreti, komadi tog tela sad se batrgaju po periferijama, prose, vrte se oko sebe i svog šoka koji, svestan okolnosti u kojima se nameće, postaje sam svoja metafora: Šok kao odluka, kao reakcija, kao neminovnost, kao jedini odgovor preostao nakon eutanazije, u previranju da nadživi svoju metaforičnost. U tom uobličavanju, zgušnjavanju društvenog batrganja u formu galerije, vraćaju se sad oni što na rukama imaju samo po tri prsta i sa njima uče da pišu, miluju i grade istoriju. To je perspektiva fašistoidnih slepaca, vide oni ali samo unutar sebe, svoju “besprekorno” čistu istinu. To rastrzano telo šoka, okruženo je, davno već formiranim telima čije su zadnjice osvojile njihove glave, a kad te glave počnu da misle, to ne može da miriše dobro.
Jedan od tih udova koji je opstao jesu “Perspektive”, autoironican naziv za izložbu i nagradu za najbolje stvaraoce u kategorijama: slikarstvo, vajarstvo, grafika, dizajn, crtež, fotografija i novi mediji, studenata završnih godina Akademije umetnosti Novi Sad i Fakulteta likovnih umetnosti Beograd.

“Perspektive” su se održale u razabiranju pogleda i postaju model koji pomaže stvaranju neke nove perspektive o načinima delovanja, inicijative, izlagačkih praksi, saradnje i doslednosti kao jedinog poželjnog sredstva na prelazu iz podrške ka otporu.

Na perspektivnima je da naprave sledeći korak.

Ima dosta perspektivnih, ali vidi li neko njihove korake, koliko im je ispred zapravo iza, kaskaju li ili šutaju sebe u dupe? Ostavljaju li trag, da li ih je uopšte briga?

Pošto su “Perspektive” ove godine stigle do svoje adolescencije, treba postaviti pitanje da li će se i one zaglaviti ili iščupati iz gliba ideološkog tereta i dogme i da li će neko uvideti koju odgovornost može imati razvijanje drugačijih oblika stvarnosti osim ove normalne. Ne može se više reći ni da je to promocija mladih umetnika, jer tu promociju nema ko da isprati, nema publike, tržišta, adekvatnih medija, niti kritičke misli. Može samo kroz jednu inicijativu da im se pruži ruka, sa malo više od tri prsta. Shodno tome “perspektiva” postaje posebna potreba, to je danas relativan pojam, ima dosta posebnih potreba, ali taj naziv u svojoj vokaciji nosi jednu dozu skrajnutosti od većine, neprilagodljivi pogled, ali dovoljan, ako je iole svestan svog položaja, da otvori neko novo polje.

Narativ u kojem i umetnost saučestvuje, ta velika ljubav nacije, nosi sa sobom nasilje i smrt, tu je, klija u svima. Kultura nikada nije nevina, pogotovo ne u Srbiji, gde su i groblja postala sumnjiva.

Umetnost koju svi perspektivni uče, davno već nema nikakvog smisla. Tradicija tog pogleda opstaje jer niko ne želi da bude svestan posledica koje taj pogled proizvodi i krivice koja ga okružuje. Utešni slogan o tome da ovom društvu ne treba umetnost, navođen toliko puta da se pretvorio u kliše i izlizani lament “kulturnjaka”, zapravo je samo njihova “labudova pesma”, samozavaravajuća predaja i pristanak.

Praksa studiranja na akademiji umetnosti izgubila je svoju nevinost, odavno je postala komodifikovana stavka u proizvodnji kulture, a na ulicama smeće.

Provlače se tuda, stotinu ljudi godišnje diplomira umetnost, oni uspešniji tu se zaposle, gomilaju se rođaci, žvaću teorije, moli za fondove, slušaju se ti akademici i njihova umetnost radi penzije. Zaostalo je i korumpirano kao i sve ostalo u porama svoje sasušene kože.

U traženju svog “statusa” umetnici gube svoj pogled. Ostaje im da ćute, kao do sada, to je normalno. Jedno od važnijih iskustava našeg doba, upozorava Agamben, jeste sama činjenica da nismo u stanju da načinimo neko iskustvo od toga. Zato je preispitivanje i samopreispitivanje umetnosti i njenog delovanja neophodno, ono stvara svesnost, jer kontekst u kojem se neko delo predstavlja ima veliku važnost u definisanju politike.

Ove godine, taj ud, kao gost, ulazi u Muzej, ali to nije muzej u institucionalnom smislu, već isto tako podrum, samo malo bolje okrečen, okolo su blato i parkirana kola, a unutra, sve je normalno, ima novi pod, to je to. “Perspektive” se postavljaju u ambijent oslikan svim slojevima debakla, klaustrofobije retrogradnosti, jednog spomenika u pokušaju. Muzej je isto tako zaglavljen u svojoj adolescenciji, jer normalno je da on nikom ne treba i da unutra smrdi pasulj. Dobro mesto da se izlože oni čija “umetnost” tek treba da se prelomi i razvije kao odraz tog stanja, ili odgovor na isto, ili možda čak i rešenje. Ne uči se to baš na akademiji, ali kontekst izaziva i treba ga savladati. Za nagradu nema novca, ljudi su se potrudili da sve organizuju, imate prostor, biće izložba, upisaćete to u portfolio, i to je valjda dovoljno, pa vidite šta ćete sa tim.

Iako je to sve jedna sasvim normalna slika društva u perpetuiranoj adolescenciji, nesposobnog za bilo kakve promene, duboko ukorenjenog u zločinu, uvideti i razabrati prostor otpora/borbe, pokušati otvoriti prava na razliku i znanje, moguća je i paradoksalno zaludna perspektiva. Ogorčeno ili neupitno je normalno. Budućnost je urušena u sadašnjost.

Prestanite da budete normalni. To je jedina perspektiva.

Slobodan Stošić
Advertisements