U galeriji Šok zadruge smo 13. oktobra 2015. imali priliku da prisustvujemo perfomansu „Čist umetnik“ Vendela Vaštaga. Sam pojam, umetnik povezuje sa stanjem svesti, „gde se ne pobuđuju samo zahtevi visoke kulture, već i norme svakodnevnosti“. Pripremni deo performansa je bio sipanje vode u kadu u kojoj je bio umetnik. Nastavak nije bilo pranje umetnika, nego umetnikovo neočekivano dosledno samostalno zaranjanje u prljavu, crnu vodu. Kroz sat vremena, Vendel je i dalje bio u kadi, ali potpuno crn. Iskoristili smo tu priliku da porazgovaramo sa njim.
Foto Mia Ćuk i Slobodan Stošić
Zašto performans?
Nikada nisam smatrao da je performans nužna stvar, poput umetnika koji deluju u samo jednom medijumu, a za mene to predstavlja neki vid ograničenja. Mišljenja sam da projekat, ideju, misao, činjenicu, incident ili šta god to bilo, treba izvesti u onom medijumu koji će najbolje, najsažetije i najverodostojnije opisati ili približiti određenu situaciju. Tako bi bilo potpuno u redu izvesti projekat u vidu crteža, video projekcije ili šta god to bilo ako će to svojim konceptom proizvesti željeni cilj i najbolje se iskazati i predstaviti. Mada nikada i nikako po svaku cenu uguravati šta god to bilo u određene okvire, samim tim tog trenutka projekat gubi svaki smisao. Iako performans sadrži jednu određenu dozu hrabrosti i straha, sam izazov i neizvesnost šta će on proizvesti je neprocenjiv. Performansu sa svojom specifičnošću je vrlo teško predvideti ishod, pogotovo nakon njegovog iskustva. Tako da je proces vrlo mobilan kada je performans u pitanju, pogotovo prvi, premijerni. I uvek pokušavam da kada se nađem u procesu realizovanja samo ideje i koncepta kao performansa nikada ne pravim probu, jer u tom slučaju prvo iskustvo vrlo lako može izgubiti smisao samog izvođenja. Uostalom kako praviti probu za nešto što je neponovljivo i paralelno sa bilo kojim životnim procesom. Baš taj momenat „nemanja“ kontrole ili neravnoteže izaziva konačne obrise performansa, ali ne u smislu „šta će sada da ispadne“, već situacija u kojoj se nadograđuje prvobitni kontekst. Sećam da sam u jednom tekstu jedne teoretičarke performansa pročitao rečenicu koja mi je ostala u glavi da je telo savremenog performansa paradoksalno naš savremeni monstrum.
Naslov „Čist umetnik“ nosi mnoge konotacije. Jedna od asocijacija koju je kod mene izazvao je kritika fašižma i diskriminacije. Savremeni umetnici u širem regionu apeluju da su ostaci fašizma alarmantno prisutni i danas, opasni, suptilni i nesvesni, a najviše kroz slogane globalnih korporacija poput Coca-Cole i marki automobila. Nemanja Cvijanović je u jednom svom radu prikazao poštansku markicu Republike Hrvatske na kojoj je automobil marke Vokswagen, iz perioda kada je u Hrvatskoj otvoreno predstavništvo te kompanije. Slogan „Das Auto“ – čist, najbolji, rasni auto – postao je simbol aktuelnog društvenog uređenja. Đovani Morbin u svom performansu „Ja“ ponavlja Musolinijev govor, padajući sa stolice koja ga brzo rotira, da bi ukazao na to da se uspavano kolektivno „ja, fašist“ koje leži u svakom Italijanu ponovo budi. Čak se i u važećem akademskom sistemu vrednosti, u takozvanoj M90 kategoriji, isto vrednuju izgrađeno autorsko delo (za inžinjere arhitekture, građevine i urbanizma), i stvorena rasa ili soj (za naučnike prirodnih nauka). Taj momenat čistog rasnog je prisutniji u svakodnevnici nego što smo svesni. Da li si kroz performans „Čist umetnik“ imao nameru da kritikuješ društvene probleme poput rasizma i diskriminacije?
Odlično si to primetila, jer sam to i poželo da se bazira na jednu sociološku problematiku i pristup.
Koncepti kao što su rasa i rasizam su relativno novijeg porekla. Ideja o ljudskim razlikama na osnovu boje i fenotipskih razlika već se desila u ranijim društvima i sociološkim sredinama i pojam rase se nije mnogo promenio sa razvojem savremenog društva. Ali uvođenjem ovog koncepta ili pojma rasa, predstavlja vrhunac kompleksnog razvoja moderne misli u vezi porekla, nasleđa i ljudskih razlika.
Najvažniji i najviše dalekosežni oblici društvene nejednakosti danas su u vezi sa grupnim odnosima na osnovu pola, klase i etnički pripadnost, pa onda nejednakost na osnovu starosti, seksualne orijentacije, fizičkog ili nekog mentalnog hendikepa. Pol, klasa i etnička pripadnost su uticajni koncepti društvene organizacije i procesa označavanja. Istorijski gledano, specifični mehanizmi grupne dominacije proizvode i reprodukuju sve oblike socijalne nejednakosti i rasizam kao složen društveni fenomen je takav da je dimenzija njegovog mehanizma socijalna isključenost i tipičan izraz dominacije grupe. On kao sistem društvene nejednakosti podrazumeva da društvene grupe nemaju jednak pristup i kontrolu nad materijalnim i nematerijalnim društvenim resursima. Na materijalnom nivou ti resursi su na primer zapošljavanje, prihodi i stanovanje. Dok nematerijalni resursi obuhvataju stvari od jednake važnosti, obrazovanje, znanje, informacije, pristup sredstvima javne komunikacije kao što su mediji, onda politika, pravosudni i obrazovni sistem. Automatski sve ovo označava vrstu isključenosti, tako da se rasizam ne odnosi samo na vrstu nasilja, već i jednim indirektnim pristupom. Danas su neke biološko-genetičke razlike zamenjene kao razlike između kultura i nacija. Pa je tako pojam rase kodiran kao kulturna ili etnička pripadnost. Takvi blokovi nacije više nisu ekonomija ili politika već ljudska priroda, u stvari se novi rasizam bazira kao vrsta biološkog kulturalizma, a savremeni rasizam se takođe karakteriše i kao “rasizam bez rase”, kako to kaže Martin Barker u “The New Racism”.
To predstavlja zaobilazni vid ili put diskriminacije kao jedan legalan način za postizanje nekih ciljeva. Time se pravi kategorizacija i automatski se potvrđuje istorijski kontinuitet oblika socijalne isključenosti i dominacije. Ona tim potezom skuplja žrtve koje su pretrpele više ili manje i sve osetile na svojoj koži ili bile uništene, a i favorizuje tendencije ka etničkom sukobu.
Da li se pojam čist umetnik odnosi na mogućnost bavljenja isključivo umetničkom produkcijom?
Ima i tog aspekta. Pre svega u sagledavanju ko je čist umetnik i šta ga to čini, šta treba da uradi da bi to postao, opet je pitanje apsurda. Kritika i publika donekle sagledavaju to pitanje, ali opet postoje raznovrsni nivoi tumačenja ovog pojma ili pojave u zavisnosti od favorizovanja umetničkog delovanja, ali to je već drugo pitanje. Opet može i sve da se svodi pod tim šta želite da postignete, ponekad velika produkcija nije nužna za kvalitetan projekat, iako u većini slučajeva jeste kvalitetna produkcija. Mada bih više sam pojam vezao za način na koji se umetnik ponaša, deluje, radi, drži neku vrstu neophodne kontrole. U stvari, na primer, neretko se bavim time kako hodati kao umetnik i gde leži razlika u odnosu na ostale i što bi se hod umetnika razlikovao od bilo kog čoveka ili među samim umetnicima.
Tokom perfromansa, uporno se sve više i više umivaš crnom vodom i na kraju si u potpunosti prekriven crnim pigmentom. Da li si time hteo da pokažeš kako je umetnik i dalje čist, bez obzira na zagađenje društva/sredine u kojoj je?
Odgovor može da ima dve konotacije, prvo je to što me pitaš da je uprkos svemu i dalje čist, a drugo je da je i sve više uprljan. Ako gledamo iz trenutne percepcije, slika nikako nije obećavajuća, finansijska progresivnost i tržiste ne omogućavaju ponekad previše slobode, obično smo oslonjeni na samog sebe. Opet, to je svojevrsan podvig, pa termin čist umetnik obuhvata i taj deo koji je ponekad teže izvesti od samog dela.
Pozicija galerije, koja ima izlog, učinila je vidljivim perfromans i slučajnim prolaznicima. Neko je iz publike pitao „Ne leži valjda u nafti?“. S obzirom na to da živiš u Pančevu, da li izrazita vizuelna sličnost nafte i vode u kojoj si bio tokom performansa ima dodirnih tačaka sa katastrofom koja je zadesila pančevačku rafineriju nafte 1999. godine i njeno kasnije propadanje?
Vizuelna sličnost sa naftom je očigledna, a sam prikaz prljave vode ima smisla i sa naftom kao uzrokom nekih od velikih problematika ekonomsko političke situacije koja se prenosila na ljudske i društvene posledice.
Iskreno nije bilo direktne namere da ima dodirnih tačaka sa time, ali svakako da obuhvata neku vrstu postprocesne politike nakon tih događaja. Imate stvari koje mogu doneti dobro, a istovremeno i loše, tako da je diskutabilno ponekad naći sredinu delovanja jer to bi bio slučaj sa rafinerijom u Pančevu. Mada sam odavno odustao od neke vrste ekološke borbe, dok mi je ekološka svest opstala. Iako direktno nisam bio pogođen nekim posledicama, ljudi oko mene jesu, a to nije prijatno prolaziti.
Tvoj performans „3 minuta“ ukazuje na granice izdržljivosti. Da li je isti slučaj sa performansom „Čist umetnik“?
Ima vrlo blisku vezu koja je očigledna, ne fizički koliko je to slučaj sa konceptom performansa 3 minuta koji se više bazirao na malo direktniju sliku izdržljivosti, gde u prvom planu ima više jačeg ličnog i momentalnog izdržavanja, dok je ovde situacija suženija i postavljena na nešto objektivniju situaciju i problem. Oba imaju čistu formu bez suvišnih elemenata koji mogu da opterete performans. Uz to minimalniju, a opet uz kompleksnu sliku pokušavam da ostvarim taj događaj gde proces i koncept bivaju vrsta direktnog fokusa uz izostanak naracije. A oba proističu iz nekog akvatističnog ponašanja gde i dalje pokušavam da saznam zbog čega.
Kad je o ovom performansu i izdržljivosti reč, ona je ovde u službi vrste opasnosti koji težina rasizma, diskriminacije i isključenosti nosi koji su vrlo pogubni za ljudski život i psihu. Mera u kojoj pojedinac i nacija osećaju ovu vrstu torture su višestruke i pogubne, ali i napredne, naravno na štetu socijalnih grupacija putem jedne vrste žrtvovanja. Nebitno radi li se o detetu ili odraslom čoveku.
Vratila bih se na performans „3 minuta“. Vizuelno podseća na rad „Okean bez obale“ Bila Viole, s tim što je performativni momenat kod njega stavljen u drugi plan i konačan rad je sama video projekcija. Da li je on ili neki drugi umetnik imao uticaja na tvoju praksu?
Kada me pitaš za taj njegov rad koji mi je poznat, ovde je slučaj i sa jednim i drugim istovremeno. Kako delovanje, tako i live stream, odnosno video projekcija, koja direktno prenosi borbu i gestikulaciju na izdržljivost bez filtera, postprocesa i prenosivih medija. Sama mogućnost ove kombinacije mi se učinila vrlo bliskom u smislu jer performans kao medijum pruža šansu direktnom momentu. Iskreno, nije puno umetnika uticalo na moju praksu, ali jedan je najviše pogotovu kad je u pitanju delovanje u prostoru i akcija, nekako se provlačio kroz ideju u smislu evidentiranja, u pitanju je Vito Akonči (Vito Acconci). On ističe korišćenje iskustva svog tela, refleksiju i redefinisanje odnosa između vidljive i nevidljive sfere uz nastojanje da se umetnost integriše u svakodnevni život. Najviše je uticao na moj projekat u Düsseldorf-u, video akciju Corporal tension, koji je i neka vrsta svojevrsnog rimejka Akončijeve video akcije Security zone. Gde se zapravo stavljanje sebe u jednu vrstu iskreirane situacije potpuno rekreirate u kojoj stvarnost u umetnosti prestaje da bude diskutabilna.
Tako da sam odnos integracije svakodnevnosti provlačio kroz svoj rad, koji opet kao i u ovom performansu sadrži jedan svakodnevni intimni čin ili delovanje i težnju za prilagođavanjem i adaptacijom na nove uslove i sredinu kroz pitanje kontrole. Tu mislim i da je taj tehnički poduhvat izuzetno presudan u smislu i da se gledaocu, publici i čoveku daje sve važnija uloga i ukazuje mu se poverenje.
Da li radiš na nekom novom radu? Kada te publika može ponovo videti?
Razmišljam o mnogim stvarima koje se u jednom trenutku mogu smatrati projekatima, ali njihova produkcija ponekad otežava realizaciju. Uskoro bi trebalo da predstavim jednu vrstu nastavka projekta Nedostupni koji je u galeriji Remont bio okrenut nedostupnosti, isključenosti i nepristupačnosti mlađih umetnika i umetnika generalno u izlagačkim prostorima i institucijama iako vrlo dobrog kvaliteta. To bi ovog puta bilo kroz vrstu landart-a na nešto širem polju delovanja. Takođe, očekujem početak rada na filmu koji se opet osvrće na identični koncept kao performans Čist umetnik, gde je koža glavni element i čovekov najosetljiviji element, prvi kontakt, aparat koji je najjače i najdirektnije oseća.
Performanse izvodiš po nekoliko puta ili ima onih koje izvodiš samo jednom?
Sve zavisi, ponekad postoji potreba da se nešto ponovo izvede ukoliko evolira na neki način. A opet svaki performans je poseban i neponovljiv na svoj način. Jednom sam imao poziv da izvedem performans, a sećam se da mi je prvo ponavljanje bio veliki izazov, a već treći put mi je bilo jako mučno da 3 minuta izvedem po treći put. Sve zavisi, jednostavno nema pravila.
Razgovor vodila Sonja Jankov
Šok zadruga 