Sojka, Dojilja, Baka i Deka, Kralj i Kraljica, Lala i Sosa, Avetinja, Profesor fotografije, Žena profesora, Sveti Đorđije, Sveti Luka, Solunac, Zumbul aga, Eleazar i Mumija su bili u poseti od 27. oktobra u galeriji Šok zadruge, u okviru izložbe „Daska za seckanje“ Nenada Bračića. Specifični portreti su objekti-kolaži od iskorišćenih kuhinjskih dasaka za seckanje.
Nakon osnivanja Gradske galerije 2007. godine, pre dve godine ste u napuštenoj fabrici „Pobeda” osnovali umetničku akciju „AGORA“ koja pruža umetnicima mogućnost rezidencije. Sašo Pucovski je realizovao site-specific audio-vizuelnu instalaciju „Propellered / Mirrored” sa dva ogromna industrijska fabrička propelera. Možete li nam reći više o programima koji se tamo odvijaju?
Tokom tri godine u programu „Agore“ učestvovalo je tridesetak umetnika iz zemlje i inostranstva. Fabrika nameštaja „Pobeda“ u Beloj Crkvi prostire se na oko 9 hektara i 100 ari, pogodna je za razne vrste programa, naročito za realizaciju radova u velikom formatu. Pored radova savremene umetnosti, održavamo dečije radionice, projekcije i predavanja umetnika i istoričara umetnosti, izložbe, bioskopske predstave i muzičke događaje.
Da li internacionalni umetnički programi u napuštenoj fabrici nalaze odgovarajuću pomoć kako bi se realizovali?
Prve godine bili smo na budžetu opštine, što nam je dalo krila, sledeće 2014. delimično smo potpomognuti od opštine i konkursa kod ministarstva kulture, ove godine nismo dobili ništa. Zato je ove godine tema i bila TRAMPA, robna razmena, kao specifičan umetnički eksperiment, koji teži alternativnim varijantama samoodrživosti. Kao što nameravamo i da obrađujemo malu baštu i da otvorimo prodajnu galeriju. To se pokazalo jako zanimljivo, tako da smo i ove godine ipak uspeli da realizujemo projekat i ostvarimo dobre rezultate umetničke produkcije.
Od kakvog je značaja za Belu Crkvu i širi region revitalizacija tog industrijskog nasleđa u prostor za savremenu umetnost?
Mislim da je od velikog značaja. To bi, doduše, drugi trebalo da kažu. Naročito je značajan uticaj na mlade. „Agora“ okuplja veliki broj volontera koji nisu iz struke, u malim sredinama nemaju puno sadržaja i nemaju mogućnost da putuju, ovako bar svet dođe kod njih, komuniciraju sa gostima—strancima. I stalno su prisutni u specifičnom umetničkom eksperimentu. ŠTO SE OPŠTINE I REGIONA TIČE, POLAKO IM SE BUDI SVEST O ZNAČAJU JEDNOG OVAKOG PROJEKTA. Troje mladih se upravo spremaju da magistriraju na teme iz arhitekture, marketinga i sociologije umetnosti, inspirisani „Agorom“ i napuštenom fabrikom.
Da li radovi koji nastaju u novoj „Pobedi“ ostaju u objektu fabrike? Urađeno je nekoliko grafita i murala…
Da, murala ima više i to su prvi murali u gradu, radovi velikog formata ostaju u krugu fabrike, sa idejom budućeg parka skulptura. Neke radove za eksterijer trampimo i nalaze se po raznim lokacijama grada i u privatnim zbirkama. Za sledeću godinu spremamo veliku izložbu koja će se prostirati po svim halama fabrike, a prikazaćemo i kompletnu produkciju „Agora 2013, 2014, 2015“ uz prateće programe, kao što je izložba artefakata nađenih u „Pobedi“, projekcije, predavanja, dokumentarne fotografije realizovanih dečijih radionica, kao i male muzičke svirke. A iz svega toga trebalo bi da rezultira jedan veliki katalog.
Slavko Timotijević je svojevremeno uključio vaše radove u kolekciju/izložbu Muzej u senci. U kontekstu specifičnih muzeja, među kojima se ističe i Muzej zeca Nikole Džafa i saradnika, je Metafizički muzej koji ste pokrenuli 1995. godine, a čiji je deo i serija „Daska za seckanje“, uz „Fotografiju 1980-1985“, „Priču o kremzarskom nalazu“, „Žrtvovanje“, „Predmete nepoznate namene“, „Metafizičku biblioteka“, „Foto-kino opremu“, „Do You remember Me“. Kako „Daska za seckanje“ korespondira sa ostalim ciklusima u Metafizičkom muzeju?
Slavko i ja smo dugogodišnji saradnici i prijatelji, pa se to ogledalo i u projektu Metafizičkog muzeja. Naime, Metafizički muzej je nastao kao specifična potreba da objedinim razne vrste medija i materijala koje koristim u svom radu i upakujem ih u zajednički brend. Znači, mala institucija. Sasvim prirodno, iako sam sa cigala, koje sam prethodno koristio za rad, prešao na drvo, sve se zajedno lepo uklopilo po principu estetike indiferentnosti.
Komunikativnost je značajna karakteristika umetnosti za vas. To je vidljivo kroz vašu aktivnost u domenu organizovanja internacionalnih umetničkih programa, ali i u vašim samim radovima. Serija radova „Daska za seckanje“ izgleda kao da je zamišljena od strane dizajnera grafičkih komunikacija kojem je rečeno „prikaži najjednostavnije društvene uloge, ali bez korišćena kompjutera“. Svi radovi su jasni, komunikativni, jednostavno izvedeni i čine kompaktnu celinu. Da li je proces od ideje do realizacije bio dug?
Uglavnom u procesu rada prvo stvorim jasan koncept, pa onda krenem u realizaciju dela. Trudim se da svaki rad brzo i lako komunicira sa publikom. Dužina procesa stvaranja zavisi od dela do dela, neki put to traje duže, neki put kraće. Nećete verovati, ali najsporije je išla nabavka starih, istrošenih dasaka, uglavnom sa buvljaka.
Da li ste arhetipove/likove koje ste prikazali birali kao značajne za istoriju našeg regiona, pa i nas samih?
Kad se daska sa stola okači na zid, ona menja funkciju, a i dobija novo značenje. Na početku sam dasku video kao siluetu glupog čoveka, sa malom glavom i velikim ramenima, a posle je sve išlo lako. Uz malo dodavanja drugih predmeta i detalja, tipovi su se rađali i bivali prepoznatljivi, jer ih je sama daska birala, po svom obliku, veličini, fakturi. Stvorena je mala galerija arhetipova, prirodno vezana za moj i naš kraj.
U tekstu koji prati izložbu povezujete viđenje čoveka kao tabulae rase sa viđenjem kao daske za seckanje. Daska na kojoj je delimičan portret Tita i koja je postavljena u izlogu galerije Šok zadruge alegorična je predstava jednog vida seckanja. O kojim je sve seckanjima reč na „Dasci za seckanje“?
Seckanje je deo rituala, a daska je forma žrtvenika ili ikonostasa, koja je sa nama u svakodnevnoj upotrebi, dok kuvamo u kuhinji, naravno. Doduše, istina je da su umetnost i umetnici oduvek, po prirodi stvari, manje ili više bili „seckani“ svuda u svetu, pa i kod nas, kako u Titovo, tako i u današnje vreme. Zato nije loše da nas daske za seckanje podsete na to u ateljeu, na izložbi, pa čak i u kuhinji.
Oko čega ste ove zime najviše angažovani?
Imam još nekoliko poziva za izložbe, a spremam i katalog za buduću izložbu „Agora 2013-14-15“ u belocrkvanskoj fabrici.
Razgovor vodila Sonja Jankov
Šok zadruga 