VEČERA ZA ZECA U SNP

vecera_za_zeca (1)U nedelju,  27. maja 2018. godine u Srpskom narodnom pozorištu (Donji foaje Scene „Jovan Đorđević“) u okviru pratećeg programa 63. Sterijinog pozorja otvorena je izložba „Večera za zeca“ Nikole Džafa.


Nikola Džafo se u javnom diskursu sveta umetnosti pojavio najpre kao slikar. Osamdesetih godina prošlog veka njegove slike privlače pažnju izražajnošću, erotikom i suspregnutom pretnjom i brutalnošću. Likovni kritičari, pored velike veštine, u njima prepoznaju duh ekspresionizma, a u naknadnom pogledu deset godina kasnije, anticipaciju onoga što će sunovratiti postojeći svet i prevrednovati sve njegove vrednosti.

Raspad jednog sveta koji se odgrava tokom devedesetih preokreće pravac potencijalno uspešne slikarske karijere. Slike se farbaju u belo Slikarstvo se zemenjuje društvenim aktivizmom koji u narednih dvadeset godina kroz različite umetničke prakse, osluškujući i primeravajući se određenom trenutku u vremenu, ali uvek kao strategija subverzije, kritikuje, ironiše, ismeva aktuelni društveni i politički poredak u nadi da je njegovo lečenje ili promena moguća i izvodiva.

Od 2010. Džafo se ponovo okreće slikarstvu. Izložba Lepus in fabula obeležila je i obznanila taj come back. Šest godina kasnije, 2017, nakon izložbe Večera za zeca jasno je da to nije slučajan izlet, nostalgija, reminiscencija nego da „Atelje Džafo ponovo radi“ i uzima punom parom novi kurs.

Imajući na umu ovu sasvim skraćenu predistoriju koja je pripremila Večeru za zeca, možemo se upitati kako je moguć povratak slikarstvu ako se zna (i živi) činjenica da društveni i politički kontekst koji je iznudio napuštanje slikarstva, estetiku zamenio etikom, ne samo da nije izlečen ili barem zalečen, nego da pati od još mnogo težih i perfidnijih bolesti koje su zadobile svesvetske razmere. Zahuktali neolibelarni pogon u sprezi sa lokalnim sve prožimnijim nacionalpatrijarhalnim i neizmerno pohlepnim društvenim i političkim establišmentom produbio je sve rane i izjeo samo društveno tkivo.

Pitamo ponovo kako je onda moguć i konačno, zašto je bio i jeste potreban povratak slikarstvu. Da li on znači osvajanje kosmičke ravnodušnosti i uzdizanje iznad „teskobne svakodnevice“ i nemar prema neizvesnoj budućnosti? Ili povlačenje u intimnost vlastitog umetničkog zabrana koje ne želi više da gleda preko njegovih zidova? Ovo su naravno samo retorička pitanja ako se ima u vidu dosadašnje Džafova senzibilisanost ili osvedočeni (zečji) njuh za zahteve vremena i pravovremeno prestrojavanje vlastitih umetničkih strategija. Jer sve je jasnije da je aktivizam koji je intervenisao u javnom prostoru, prozivao i podsticao kritičko mišljenje postao nečujan i nedelotvoran jer se istanjio subjekt koji bi mogao da ga čuje, razume i saobrazno njemu deluje. Ili kako Džafo precizno razjašnjava: “Večera za zeca” je rekapitulacija (možda bolje rekonstrukcija kapitulacije)”. Umetnost je ostala jedina preostala opcija gde je prostor čistoće i slobode još moguć i osvojiv. I otud ponovo slikarstvo. Ne zato što se tu može ćutati i prećutati, nego zato što se taj govor dopire dalje. „Neka umetnička dela izazivaju protivrečna osećanja: bol i zadovoljstvo, radost i strah… Čovek je suočen s nečim čemu ne može da odredi mesto; ambivalentno osećanje, subverzivno i uznemirujuće…To doživljavaš i dakle moraš da interpretiraš. I upravo je to ono izuzetno: umetnost nam pruža novu šansu da mislimo“ (J.F.Liotar)

Večeru za zeca čini sedam slika velikog formata. Džafo formalnu koncepciju svojih izložbi neretko oslanja na simboliku brojeva. Brojevi prevladavaju nered, oni su put iz nereda u red i upućujući na nešto već poznato, ugrađeno u istoriju kulture, pružaju prvo uporište za čitanje slika. Tako su slike u ciklusu Lepus in fabula ispratile Hrista na četrnaest stanki duž Via dolorosa i Golgote. Iz prezasićenog simboličkog kapitala broja sedam ovde autor upućuje na one u našoj kulturi najvidljivije: na sedam smrtnih grehova, na radnu sedmicu stvaranja sveta ili umetničkog dela, ili na sedmi dan odmora – (re)kapitalaciju.

Slike su narativne. Aproprišu se, uzajamno dekonstruišu i reinetrpretiraju citati preuzeti iz istorije slikarstva, mitski prizori, refleksivne krhotine, slike sećanja preslikane iz vlastitog iskustva. I na svakoj, kao fon na kojem se događaji odigravaju nalaze se zečevi. Zec je višedecenijski pratilac stvaralaštva Nikole Džafa. Od kada se 1994. obreo u kavezu na kupusištu na izložbi Art vrt, svašta je proživeo. Ispratio je umetničke akcije, performanse, kandidovao se za gradonačelnika, stigao do Golgote i čak se institucionalizovao. Kao posmatrač, svedok, saučesnik, ali uvek kao nosilac verfremdungseffekt-a koji destabilizuje društvene i umetničke kanone: kao onaj koji otvara drugu perspektivu. I na slikama iz ciklusa Večera za zeca njegova se uloga nije promenila. No to je sad i jedan samosvesni, ponekad umorni, ponekad gnevni zec. Gleda drugim očima ali iznutra. I tu se najpre nahodi nešto novo: „Tamo gde se obično pojavljuje objekat, sada se pojavljuje subjekt koji ima sposobnost da gleda i odgovara na poglede“ (P. Sloterdijk). I da postavlja pitanja.

Silvia Dražić

 

Advertisements