RAZGOVOR SA BOJANOM DOJKIĆEM

Olovkom iscrtana „Ta divna sporenja“ Bojana Dojkića su bila u galeriji Šok zadruge od 8. do 18. decembra 2015. Kroz razgovor se prisećamo koje su sve vrste sporenja u pitanju, da li su sva prikazana stvorenja metafore jednog ljudskog bića, koliko tek ima tih stvorenja van galerije, kako nastavljaju da žive i kada ćemo ih ponovo videti.


Iako koristiš olovku, jačina linija je gotovo svugde ista i sve površine su besprekorno iste sive nijanse, kao na grafikama visoke štampe. Da li su kineski drvorezi esteski i tehnički uticali na tvoje radove?

Tehnika, kojom na crtežima dobijam utisak grafike, je došla spontanim putem, tokom godina. U početku, to je bio ekspresivniji izraz, spontanijeg poteza sačinjen od mnoštva linija. On se vremenom umirio i razdvojio na čiste površine sivih nijansi. Imao sam potrebu da sebi, da tako kažem, „zabranim slobodu” i sačinim veoma striktna estetska i tehnička pravila kojih se pridržavam. Pravila, nalik onima koja važe i u kineskoj grafici, ali ipak je ne bih izdvojio kao poseban uticaj. Trudim se da preterujem sa interesovanjima, pa kombinacijom nastaje ono što radim.

Pošto je boja prisutna na manjem broju tvojih crteža, da li ona ima posebno značenje?

Oker, boju podloge papira koju često biram, sam na Akademiji koristio kako bih oponašao patinu i starost. Tu je dosta uticaja došlo od kolega slikara i grafičara sa klase. Svaka rđa, buđ, starina je u to vreme bila interesantna i inspiracija za rad. U novije vreme oker me sve više podseća na moje klinačke dane koje sam često provodio u tatinoj stolarskoj radionici. Sav nameštaj u stanu je bio sačinjen tamo. Boja drveta je uvek u meni izazivala neku nežnosti, brižnost, sigurnost. Osećaj porodice i porodičnih odnosa.

Crvena, koja je prisutna na nekim novijim radova je boja koja označava onaj eruptivni kreativni naboj koji me je vodio posle detinjstva, u srednjoj školi i na Akademiji. Na kasnijim radovima ona je uvek bila tu da naglasi unutrašnji nemir. Sada bi ona predstavljala sumiranje dosadašnjeg života i rada. Nešto kao rezignirano posmatranje lomače svoje prošlosti. Istovremeno, postoje ideje i želje za novim, poput sporog pomaljanja užarene lave. To je jedan velik, crven i veoma topao međuprostor!

Na izložbi je bila prikazana i jedna od tvojih svesaka sa skicama i minijaturnim crtežima. Na A5 format bi nekad nacrtao i po 64 različita stvorenja. Nekad su to varijacije jednog motiva/karaktera, nekad različiti karakteri koji su u međusobnom odnosu ili samo slučajno na istoj stranici. Da li imaš svesku crteža koja je koncipirana kao knjiga, kao jedna celina?

Svi motivi u svesci utiču jedni na druge. Polje gledanja je veoma malo i suženo. Nemoguće je a ne sagledavati ih zajedno. Samo od sebe se nametne da se svaki novi crtež osvrće na prethodni, pa njihova mesta nikako nisu slučajna. Kasnije, oni deluju više ili manje povezani. Nekada su oni nastajali u razmaku od više meseci, pa i godina, a nekad je par stranica rađeno u jednom danu. Ova sveska jeste koncipirana kao knjiga, koja nikad neće biti završena. Verovatno ću je izlagati i na narednim izložbama, pa će stari rad u njoj imati drugačiji kontekst u odnosu na novi i sadašnji poslednji crteži će tad biti stari. Dopada mi se što mesto velikih promena u mom radu postoji na tako malom prostoru.

Bez obzira na veličinu crteža, oni su većinom groteskni, što nije lako postići na prostoru veličine jednog kvadratnog centimetra. Ipak, ti kao da se trudiš da baš tim najmanjim stvorenjima daš najkarakerističnije, uslovno rečeno, grimase i gestove. Ponekad im do te mere svedeš indetitet da izgledaju kao vinjete. Da li te stvorenja nekad namuče pre nego što dobiju izgled koji si zamislio da imaju?

Mali deo mojih crteža je „zamišljan”. Većina je nastajala u momentu. Sam crtež je i ideja i skica i razrada i finalni crtež. U takvom postupku, naravno, postoji dosta muke jer redosled rada ne postoji. Nanosi se završni sloj gde još nema ni zamisli. Upravo zato, stvorenje može u svakom trenutku da se transformiše i dobije potpuno drugi oblik, a samim tim i smisao. Njegova grimasa je odraz haotičnog postupka improvizacije.

Da li je Luiđi Serafini svojim Kodeksom imao uticaja na tvoj rad?
Na Serafinija sam tek nedavno naišao. Fascinantno delo koje treba proučavati.

U svesci na nekoliko mesta imaš naznaku „obrisan prostor“. Uticaj konceptuale, lična dokumentacija svakog dela procesa crtanja, ili?

Zapravo je „brisan prostor”. To je igra reči i referenca na izraz „brisani prostor” koji doživljavam kao čist, prazan prostor velikih prostranstava u prirodi. Poput neba i mora, pustinja. U svesci je zapravo gumicom izbrisan crtež i ostavljen znak njegovog nastanka i nestanka. Na momenat se daje značaj belini papira kao dubini prostora u odnosu na crteže. Ima tu i konceptuale i lične dokumentacije…

Divna stvorenja/sporenja bez sarkazma? Zbog čega divna?

„Divna sporenja”. U pitanju je kombinacija naziva filma „Ta divna stvorenja” i sukoba ili sporenja koja su mi bila glavno idejno polazište za davanje naziva izložbe. Za pomenuti film sam samo čuo nekom prilikom. Znao sam da se bavi životinjama na duhovit način, dakle bićima, stvorenjima. Kod životinja ima dosta sporenja. Kao i u mojim crtežima. Sporovi oko svega mogućeg i nemogućeg u životu svakog čoveka. Sve je to divno i „divno”.

Kakav je odnos između stvorenja sporenja?

Stvorenja kojima se bavim na crtežima odražavaju moje unutrašnje biće, pa samim tim i prijatne i neprijatne sporove koji to biće sačinjavaju. Sporove sa trenutnim sobom, svojom prošlošću i budućnošću, okolinom, bliskim realnim prijateljima i dalekim imaginarnim neprijateljima. Odnos “stvorenje – sporenje” zapravo je jedan životni proces nastanka i nestanka. Stvorenje svojim postojanjem dolazi u spor sa svojim nastankom, pa onda i sa svim ostalim okolnostima koji utiču na njegovo delovanje. Spor se završava sa završetkom života stvorenja.

Nazivaš ih „tim“, kao da su familijarna, svima znana stvorenja. Varijacije motiva falusa i ženskih atributa jesu deo svima zajedničkog libidalnog. Minijaturnih 100 storenja kojima si prikazao Exit 2011 verovatno i jesu poznati karakteri svima koji su bili deo festivalske atmosfere. Koja su to još svima nam znana stvorenja koja prikazuješ? Bakterije, mikrobi, probiotici, web ikonice, popularne (TV) ličnosti?

Većina „tih” stvorenja su prikazana potpuno ogoljena, nezaštićena u svoj njihovoj samotnoj preispitivačkoj muci. Kao takva, naravno da su svima nama znana i izazivaju nelagodu, a ona mogu nastati jedino kad se uklone sva spoljašnja, vantelesna ometanja – web ikonice, popularne TV ličnosti, itd…

Da li crtaš rapidografima, to jest tušem, ili isključivo olovkom (tehničkom olovkom 0,5mm)?
Ne crtam tušem, ni rapidografima. Volim „suve” tehnike. Koristim suvi pastel i „B” i „H” olovke, a patent olovka počiva na groblju starih crteža. Rezač, skalpel i konstantno oštrenje tokom crtanja.

Da li preferiraš manje ili veće formate?

Manji formati su se nametnuli još na Akademiji, gde sam u svakom momentu pribor mogao da nosim sa sobom. Tehnička olovka i papir. Slušanje, gledanje i upijanje svega na predavanjima, u kantini, na otvorenom i direktno prenošenje. Taj, navodno osmišljen postupak, doveo je do toga da sam radio samo minijature. Nisam razmišljao kako bih suptilnost tanke linije i nežne sive površine mogao da prenesem na veće formate, a minijature su mi dozvoljavale da svaki crtež završim u jednom dahu. U poslednje vreme radim na većim formatima i pripremam se na rad na duže staze, a samim tim i promenu tehnike i pribora. Trenutno, svako veće mi je malo i jedva čekam trenutak da radove na nekoj mojoj narednoj izložbi posetioci sa slabijim vidom mogu sagledati i bez naočara.

Da li ćeš nastaviti da stvaraš/prikazuješ ta divna stvorenja?

Naravno. Ona su deo moje ličnosti. Neophodna su za moje funkcionisanje.

Čime se sve baviš u domenu grafičkog dizajna?

Ako bi se ovi crteži mogli svrstati u domen grafičkog dizajna onda je to ono što radim. U suprotnom – ne bavim se grafičkim dizajnom.

Razgovor vodila Sonja Jankov

Advertisements