1111 izložba je Tine Stanetić otvorena 21. jula i možete je pogledati do 15. avgusta u Šok Koridoru, pasažu Zmaj Jovine 22. Digitalni i ručno štampani otisci prikazuju najrecentniju produkciju grafičarke koja upravo stiče iskustvo samostalnog izlaganja u odnosu sa novosadskom publikom. Kakva su iskustva obrazovanja na dve akademije, koje su poteškoće bavljenja grafikom nakon studiranja, ko su nonhuman akteri njenih stripskih scena i šta su njeni budući planovi, saznajte u nastavku teksta!
Osnovne akademske studije završila si na Akademiji likovnih umjetnosti u Trebinju, na katedri za grafiku, a od strane koje si nagrađena kao najbolji student u generaciji. Odlučuješ da svoje obrazovanje nastaviš na master studijama na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, koje si ove godine završila upravo sa radovima izloženim u Šok Koridoru. Koje si razlike uočila na te dve katedre za grafiku i njihovim programima?
Na Akademiji u Trebinju, u mojoj generaciji nije bilo mnogo studenata koji su se opredjelili za grafiku. Mahom su svi upisivali slikarstvo. Situacija na Akademiji u Beogradu je malo drugačija po tom pitanju. Možda je to zbog uslova koje pruža. Na FLU u Beogradu sam imala priliku da se isprobam u tehnikama koje nisu bile primjenjivane na ALU u Trebinju gdje je najveći problem prostor koji je potreban za svu opremu. Grafika je veoma bogata i raznovrsna, nudi pregršt tehnika kojima se može realizovati ideja jednog stvaraoca, ali za sve je to potrebno dosta tehničkih sredstava. Sa druge strane, Akademija u Trebinju je ipak djelovala praktičnije kada se radi o samom privatnom prostoru studenta, odnosno, mjestima gdje je moguće odložiti radove i materijal.
Što se tiče komunikacije sa profesorima, mentorima, pristup je manje više bio isti.
Podsticali su moj rad a razgovor o istom se dešavao onako po potrebi, ukoliko dođe do nekih praktičnih problema pri samoj realizaciji. Zbog čitave situacije i obustavljanja rada Akademije pri početku drugog semestra, nisam bila u mogućnosti da ostvarim mnoge planirane projekte u tehnikama sito štampe i linoreza. Međutim, kako nijedno opravdanje za nerad nije validno, naprosto sam sam te radove realizovala u digitalnoj formi.
Tokom studiranja grafike dostupni su prostorni kapaciteti i tehnički resursi za eksploatisanje. Postalo je uveliko poznato da je grafička oprema veoma skupa, počevši od prese, filca, litografskog kamena, sita, pa sve do osnovnih grafičarskih boji i papira. Kako svršeni studenti grafike nastavljaju sa svojom praksom kada ih institucionalni krov više ne pokriva?
To jeste zaista problematično. Materijal ne samo da je skup već ga je i veoma teško nabaviti. U Crnoj Gori skoro pa nemoguće. A kako će ona biti moja baza za neki naredni period, u procesu je idejno planiranje projekta kojim bi sebi napravila uslove za štampu kod kuće. Biće tu dosta improvizacija.
Baviš se stripom koji ovom prilikom nisi izložila, ali tvoji grafički listovi svakako jesu veoma interesantne stripske scene koje imaju zaseban kod čitanja. Ko su neljudski akteri tih scena i šta je njihova ambicija?
Forma stripa se najbolje podudara sa ‘‘kodom čitanja’’ mojih radova, kako si i naveo u pitanju. Aktera ima mnogo, od poznanika do imaginarnih bića. Postoje dvije serije radova – Homo Robotikus i 1111. Prva, Homo Robotikus istražuje razvoj bića gledano sa fizičkog i svjesnog aspekta dok je druga serija 1111 koncentrisana na onaj suprotni dio, nematerijalni i manje svjesni. Njihova ambicija bi bila povezivanje dimenzija. Počevši od ove koju poznajemo, koja je dio našeg vidnog polja do onih drugih više ili potpuno apstraktnih, koje možemo pojmiti jedino onim nekontrolisanim, tačnije slobodnim dijelom bića.
Da li možda nesvesno svedočimo scenama koje vidimo na izložbi 1111 ili su u pitanju lične vizije i pretpostavke?
Sam naziv, odnosno niz broja 1 ima svoju poruku. Ona nije dio lične vizije već spada u vrstu jezika, simbola koji su poznati u nekoj drugoj sferi poimanja realnosti. Kako sam već navela u prethodnom dijelu, radovi iz ove serije ulaze u domene iznad vidljivog i isključivo su bazirani na osjećaju. Rekla bih da je suština, vizija kolektivna a tumačenje iste, individualna.
Gumicom smo izbrisali aktuelne poteškoće koje definitivno ograničavaju aspekte našeg svakodnevnog načina življenja. Šta su tvoji dalji planovi?
Upravo to! Eliminisanje istih poteškoća, preuzimanje kontrole nad sopstvenim mogućnostima za djelovanjem, kao što to rade superheroji iz stripova (zaista).
Šok razgovor sa Tinom Stanetić je vodio Nemanja Milenković, urednik likovnog programa Šok zadruge.
Fotografije sa otvaranja izložbe: Elvira Kakuszi
Ilustracija u tekstu: Tina Stanetić- Simke, sito štampa, 2019
Šok zadruga 