U Centralnoj galeriji Šok zadruge aktuelna je izložba novosadskog umetnika Ivana Peraka. Selekciju od osam grafika izvedeih tehnikom algrafija, kao i dva crteža, autor je definisao nazivom „Lik i arhitektura“, stavljajući fokus na predstave fiktivnih arhitektonskih objekata u relaciji sa ljudskim figurama i predmetima za svakodnevnu upotrebu. Kao mladi i perspektivni grafičar, neminovno se suočava sa poteškoćama nastalim sistemskom nebrigom usmerenoj ka grafičkoj sceni Srbije, a detalje toga, kao i detalje o njegovoj aktuelnoj izložbi, možete pročitati u nastavku teksta.
Osnovne i master akademske studije završio si na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na katedri za grafiku koja ti je dodelila nagradu za najuspešniji rad iz te umetničke discipline. Dobitkom te nagrade, ulaziš u konkurenciju za nagradu Fondacije Mali Princ koju takođe dobijaš, ali ovaj put kao najistaknutiji student svoje generacije u okviru likovnog departmana. Na koji način se nakon gubitka institucionalnog krova razvija tvoja umetnička praksa?
Nakon završetka studija, jedna od stvari koju sam izgubio jeste mogućnost da se bavim grafikom iz prostog razloga što to tehnički i materijalno nije izvodljivo. Iako je moj likovni rad u ovom mediju trenutno zanemaren, nastavio sam da svoju umetničku praksu razvijam kroz crtež, postupno gradeći put ka slici. Ideje pokušavam da realizujem u skučenom prostoru vlastitog ateljea, organizovanom tako da zasad koliko-toliko podmiruje moje praktične stvaralačke potrebe.
Primetno je da, obzirom na uticaj novosadske Akademije koja okuplja studente širom Vojvodine, pa i cele zemlje, izostaju grafičke manifestacije godišnjeg, bijenalnog ili bilo kog drugog karaktera. U Beogradu su primetni kolektivi i centri kao što su Matrijaršija, Garaža Grafički Atelje i Centar Za Grafiku FLU, u okviru kojih svršeni studenti grafike mogu da nastave svoju praksu. Gde se po tvom mišljenju, a na primeru Novog Sada, pravi zastoj i zašto?
Da, slažem se da postoji problem tog tipa, da nedostaju grafičke manifestacije, centri i kolektivi koje si naveli kao primer u pitanju. On posebno pogađa svršene studente grafike i utiče na nastavak njihove umetničke prakse kroz taj medij. Kao što sam već pomenuo, problem jeste najpre materijalne prirode, ali i nedostak motivacije za organizaciju takve vrste kolektiva. U tom najpre polazim od sebe, jer ni sam ne usmeravam dovoljno energije ka jednom takvom cilju.
Kako ručno štamparstvo zahteva veliku sterilnost prostora i veoma skupu opremu, da li si nakon studiranja nastavio svoju grafičku praksu ili si, usled poteškoća koje sam naveo u pitanju, adaptirao svoj rad nekom drugom mediju?
Ne bih mogao reći da sam svoj rad adaptirao nekom drugom mediju, više bih istakao da sam sad usmerio svoju pažnju na ono što je ostalo pomalo zapostavljeno tokom studija, a to su pre svega crtež i slika. Ovome bih dodao da mi trenutno veoma odgovara izražavanje i istraživanje kroz ova dva medija.
Interesantna je činjenica da ne koristiš fotografske predloške, jer je minucioznost tvog rada i neosporiva spretnost najpre uočljiva. Suptilni odnosi koje gradiš sadržajem nalaze se u drugom planu i postaju jasniji kada se tvoj rad sagleda u celini. Koliko je vremena potrebno za artikulaciju ideje u okviru jedne serije ili ciklusa kao što je „Lik i arhitektura“?
Ideje o tom svetu imaginacije nastale su još s početka osnovnih studija. Od tada, taj svet kontinuirano živi i razvija se u mojoj glavi, nadograđujući se neprestano kroz komunikaciju tog paralenog sveta sa ovim stvarnim koji me okružuje. Ali, u osnovi jednog likovnog opusa jesu ne snovi i fantazija, već pre svega lično promišljanje o onom iracionalnom i duhovnom. Arhitekturalni oblici i artefakti od samog starta sačinjavaju elemente mog rada, a kasnije se s razvojem ideje, polako u njemu pojavljuje figuracija koja je vremenom kompoziciono sve dominantnija. Konkretno, za izvedbu izloženih radova, bio je potreban dugogodišnji rad.
Da li je ciklus „Lik i arhitektura“ nakon izložbe u Šok zadruzi završen, možemo li te videti u nekom drugom galerijskom prostoru uskoro i koji su drugi planovi u okviru tvoje umetničke prakse?
S obzirom da po drugi put izlažem radove iz ovog ciklusa u Novom Sadu, verovatno ih ovde više neću izlagati. U slučaju da mi se pruži prilika da ih izložim u nekom drugom gradu, to ću sigurno i učiniti. Trenutno sam zaokupljen izvedbom novih radova. Tek kad ih budem kompletirao, razmišljaću o tome da ih i javno prikažem.
Šok razgovor sa Ivanom Perakom je vodio Nemanja Milenković, urednik likovnog programa Šok zadruge.
Fotografije sa otvaranja izložbe: Elvira Kakuszi
Ilustracija u tekstu: Ivan Perak- Bez naziva, tuš na papiru, 90×70 cm, 2019
Šok zadruga 