Izložba OVERSATURATED je otvorena u sredu, 23. septembra, u Centralnoj galeriji Šok zadruge. Prva samostalna izložba Jovane Semiz bazira se na višegodišnjoj fotografskoj arhivi koja je autorki izmakla kontroli, te u prostoru galerije možemo videti preko 500 fotografija, dokumenata „noćnog života“ alternativnih mlađih generacija.
Sutra, 3. oktobra, je poslednja mogućnost da vidite interesantnu postavku ove autorke, koja je donela odluku da tom prilikom dozvoli da odaberete fotografiju koju direktno možete da skinete sa zida i ponesete sa sobom!
Gledajući aktuelnu postavku uočavamo veliki broj fotografija koje su „preplavile“ galerijski prostor. U jednom od razgovora tokom priprema izložbe si mi pomenula kako imaš više foldera na svom računaru u kojima čuvaš apsolutno sve fotografije. Koliko dugo si sticala arhivu koju trenutno poseduješ i koliko je teško manipulisati?
Arhiva je građena od 2016. god. pa sve do danas, a ne mogu reći da je potpuno završena.
Što se tiče manipulisanja brojem fotografija, pre bih rekla da on manipuliše mnome, praktično ne znam kako više da se orjentišem u svemu tome…
Scene i aktere koje vidimo na tvojim fotografijama su autentični do te mere da deluju režirano. Verujem da bi svaki neljubitelj žurkanja poželeo da sa tobom bude na jednoj od njih. Da li se nakon tolikog dugog vremena faktor iznenađenja kod tebe smanjio, ili svaka žurka uspe da te iznenadi?
Dosta ljudi mi je reklo kako im nije jasno gde ja sve to vidim, ali posle nekog vremena to praktično postaje i jedino šta sam ja videla.
Mogla bih reći da je prestalo da bude novo ali i dan danas se iznenadim s vremena na vreme kad vidim šta sam postigla sa nekim akterom na fotografiji.
Možda me više ne iznenađuje sama potraga za tim nego ljudi koji mi omoguće da to uopšte bude na mapi moje potrage.
Tvoju prvu fotografsku knjigu Borderline of Freedom izdao je Kamboja Press (https://unobtainium-photobook.com/product/borderline-of-freedom-by-jovana-semiz/) i kao vlasnik jedne toplo je preporučujem svima. Planiraš li objavljivanje nove knjige koja bi u širem spektru obuhvatila ovaj fotografski ciklus?
Prva knjiga je samo 30% mene i celokupnog rada, te je gledam više kao saradnju u kojoj sam ja doprinela nečijoj ideji. I oni i ja smo se prilagodili svakako jedni drugima.
Svakako da bih volela da saberem svoj rad u nekom obliku koji bi mogao biti pregledan, i meni bi čak koristilo da imam nešto takvo pri ruci, ali nisam sigurna da će se to desiti u skorije vreme, mislim da je potrebno još mnogo sazrevanja i iskustva sa moje strane da bih izdala nešto šta bi upečatljivo ostalo iza mene a da pritom ne želim da ga izmenim još hiljadu puta.
Mogućnost fotografisanja je uveliko dostupna svima putem različitih analognih i digitalnih uređaja. Naravno da se pod terminom fotografa ne može okarakterisati svako, ali živimo u društvu u kome svako sebe karakteriše na neki način, a da često ta „titula“ nije objektivno opravdana. Kakva su tvoja zapažanja?
Mišljenje mi je dosta podeljeno što se tiče toga.
Nekada sam protiv cele te priče o dostupnosti fotografije iliti o deklarisanju svake osobe sa kamerom u fotografa, nekada gledam to pozitivnije jer uvek je dobro videti nešto novo, drugačije, previše mi je drsko da kažem loše ili dobro s obzirom da je danas sve postalo jako individualno i subjektivno, sigurno da je uvek bilo ali nekako imam osećaj da je danas više cenjeno ili možda ni sama ne znam da definišem osećaj.
Utemljene vrednosti postoje za skoro sve danas , samo nisam sigurna koliko ih pratimo i da li ćemo sve više da se udaljavamo od njih niti da li je to dobro ili loše. Više mislim da je vremenom sve dobilo znak pitanja na kraju.
Jedino šta znam da je lakše ne opterećivati se mnogo time, ako se već odlučiš da se boriš protiv toga mislim da ne treba puno da se razmišlja o razvijanju takve situacije nego više o sopstvenom radu, ispunjavanju određene autentičnosti koju smatram da ima svaka osoba i koja naravno to može da prenese na svoj rad, u ovom slučaju na fotografiju, što na kraju ostaje kao jedina bitna deklaracija po kojoj će te neko raspoznati.
Da li se pored predmeta tvog objektiva pojavilo interesovanje za nekim drugim serijama i ciklusima i ako da, da li bi nam otkrila nešto o njima?
Naravno da jeste, praktično 5 godina nisam izašla iz kuće bez kamere.
Fotografisala sam sve šta se dešavalo oko mene, možda bih to nazvala životnim ciklusom koji takođe nije završen, i verovatno neće ni biti, ali svakako jedan sentimentalniji i emotivniji proces u nastajanju.
Neretko sam se okušala i u modnoj fotografiji uz razne saradnje, što takođe prija oku kao nešto drugačije i novo kroz šta ti ponovo trebaš da provučeš sebe i svoj pečat koji si izgradio vremenom.
Smatram da je raznolikost u temama dosta bitna jer dosta saznaš o sebi i svojim mogučnostima pa i potrebama. Možda nisam zahvatila, ili bolje rečeno predstavila, široj javnosti ništa tako intenzivno ili masovno kao trenutnu izložbu ali svakako da se ne bih zaustavila samo na tome.
Šok razgovor sa Jovanom Semiz je vodio Nemanja Milenković, urednik likovnog programa Šok zadruge.
Fotografije sa otvaranja izložbe: Elvira Kakuszi
Šok zadruga 