Izložbu fotografija Bivši iz unutrašnjosti mogli ste da pogledate do danas, do 3. oktobra, u pasažu Zmaj Jovine 22. Nju nam je u razgovoru predstavio i autor Marko Milić, umetnik performansa i izvođačkih umetnosti, a za sve vas koji niste mogli da prisustvujete, pripremili smo pisani intervju.
Za početak nam možeš pojasniti interesantan naziv izložbe Bivši iz unutrašnjosti i proces donošenja odluke da je to naziv koji će uobličiti višegodišnje koncipiranje ove fotografiske serije.
Sama izložba je posvećena prostoru sagledavanja odnosa koji su se završili, i kako oni utiču na uspostavljanje novih odnosa sada. U tom smislu Bivši iz unutrašnjosti se oslanja na potrebu za razumevanjem unutrašnjeg ostatka, pa naziv dolazi odatle. Izložba poziva na promišljanje našeg kapaciteta da stupamo u zadovoljavajuće odnose i razmislimo gde su u nama svi ti ljudi sa kojima smo bili i koje slike vidimo kada pomislimo na njih. Naziv se pojavio tokom razgovora sa mojom prijateljicom Jelom dok smo tražili reč koja bi objedinila atmosferu vožnje kolima po jugu Francuske i neke avanture i romanse koja se onda završila, pa je ona predložila naziv „ex de province“, što bi u prevodu na srpski bilo naziv koji sad koristimo – bivši iz unutrašnjosti.
Izlaganjem fotografija sadržaja koji proizilazi iz polja intimnog i ličnog iskustva u javni prostor kao što je Šok Koridor, uočavamo tvoju autorsku potrebu da se o određenim prirodama međuljudskih odnosa pokrene javni dijalog. Da li naše okruženje temu izložbe Bivši iz unutrašnjosti karakteriše kao tabu i šta na toj izložbi možemo da vidimo?
Tabu je kad izložbu Srđana Veljovića Vukovar – ubijanje jednog grada, 1991-2016 polupaju, jer je toliko nepodnošljiva za neke osobe da ne znaju kako da se povežu sa njom osim da je ispišu porukama mržnje, a onda je unište. U izložbi fotografija Bivši iz unutrašnjosti tema je ta koja može da nosi određenu nelagodu kada se posmatra kroz različite odnose u koje ljudi stupaju i različita seksualna privlačenja unutar tih odnosa što nagoveštava tekst koji prati izložbu, ali se u samim fotografijama ta nelagoda ne doživljava. Na izložbi možemo videti šest situacija kroz koje je moguće sagledavati temu intimnosti koja je prošla.
Svoje profesionalno umetničko iskustvo baziraš na performansu i izvođačkim umetnostima gde telu pristupaš kao mediju za prenošenje ideje koju pre toga koncipiraš, a potom telima prezentuješ. Kako pristupaš telu u mediju fotografije koja nije režirana?
Konkretno za ovu prvu izložbu fotografija, veza memorije i tela je imala primat. Na njoj tela vidimo uglavnom s leđa, tako da je nadogradnja lica po sećanju nešto što mi je bilo važno da naglasim. Ima samo jedna fotografija koja se zove 0,2mm, na kojoj nije konkretno telo već kondom, mada je i on prikazan poprilično žilavo, ali ta fotka se više oslanja na ideju mogućeg ostatka odnosa, ali i zaštite od njega.
Jedan si od osnivača STANICE- servisa za savremeni ples koji je nedavno dobio status reprezentativnog udruženja u kulturi, a putem kojeg je raspisan konkurs za autore u polju digitalnih umetnosti i multimedije. Koji je značaj STANICE i kako ste došli na ideju formiranja takvog udruženja?
STANICA je osnovana 2005. godine kao inicijativa jednog velikog dela savremene plesne scene, a glavni ciljevi su jačanje umetničke zajednice i obezbeđivanje odgovarajućih profesionalnih uslova za rad svih aktivnih učesnika umetničke scene u Srbiji i regionu. STANICA je deo brojnih inicijativa kroz koje pomaže boljem položaju radnika u kulturi, naročito sada, na primer kroz Fond Solidarnosti. Iskoristiću proširivanje teme izložbe Bivši iz unutrašnjosti da istaknem kako je STANICI i drugim sličnim organizacijama otežano da utiču na urušavanje kulture koje nam se trenutno dešava, ne samo zbog korone i naprednjačkih kulturnih politika, već takođe i zbog nasleđa nesporazuma i sukoba koji usporavaju udruživanje i delovanje koje treba da bude urgentno. Mi se metaforično prepiremo da li se kaže savremeni ples ili savremena igra, dok Grad Beograd ukida konkurs, a navodim samo jedan primer nepravde. Ako razumemo širu sliku u kojoj delujemo, skorašnje poništavanje presude za ubistvo Slavka Ćuruvije, samim tim i proces zastrašivanja i cenzure, mi ne bismo smeli da skrenemo u bilo koji ego ćorsokak, već bi svaki dan dogovarali nove akcije. Fond Solidarnosti je jedan takav primer udruživanja organizacija na lokalu kako bi se obezbedila kratkotrajna pomoć ugroženim radnicama i radnicima u kulturi, i slične akcije su potrebne svaki dan sve više van našeg lokala.
Pandemija korona virusa je uzdrmala ne samo produkciju umetničkog sadržaja u smislu otkazivanja različitih programa, već i samu egzistenciju umetnika koji žive isključivo od svog rada. Kako si se izborio sa posledicama ove globalne krize i da li si u mogućnosti da nam otkriješ neke projekte koje možemo uskoro da iskusimo?
U suštini, ova kriza je puno događaja odložila za kasnije, učinila ih neizvesnim i potpuno ih zakomplikovala, a unela je i pometnju koliko su u stvari okupljanja opasna. Pandemija je stvorila i jednu snažnu koreografiju javnog prostora sa fokusom isključivo na koronu dok drugi problemi ostaju zapostavljeni. Meni je lično pomoglo da radim tokom tog perioda i nastavim sa projektima koje smo planirali u martu. 21. septembra smo imali premijeru plesne predstave Tačka je ono što nema delova, i to je prezanimljiva saradnja Centra za promociju nauke i STANICE, što jeste proizašlo iz obostrane potrebe za udruživanjem i razmenama u oblastima koje nam se ne čine komplementarne na prvi pogled. Još uvek sam pod utiskom kako smo zajedničkim snagama uspeli da izvedemo ovaj zahtevan projekat u vreme korone, sa takvom magijom u vazduhu. U Magacinu sam juče (2. oktobra) predstavio rad koji je baš baziran na izložbi Bivši iz unutrašnjosti, u okviru Mimartovog Spot festivala, gde se kroz telo promišljaju teme izložbe, na sjajne i grozne pesme koje su korisnici društvenih mreža posvetili svojim bivšim ljubavima. Onda 24. Oktobra na KONDENZ festivalu izvodim rad ЯTUCORA sa Jelenom Vuksanović, komad inspirisan Privremenom Slovenačkom Arhivom Plesa (Temporary Slovene Dance Archive ) koju je osnovao Rok Vevar 2012. godine. Pitanje je takođe kako primeniti taj arhiv na telo posmatrača?
Šok razgovor sa Markom Milićem je vodio Nemanja Milenković, urednik likovnog programa Šok zadruge.
Fotografije: Izabela Mašić i Elvira Kakuszi
Šok zadruga 